18.12.2025.Tri puta sam napravio pun krug oko Islanda, a deluje mi da nije dovoljno, da bih tako mogao da kružim iznova i iznova: Rejkjavik – Vik – Hofn – Egilstadir – Akurejri – Borgarnes – Akranes – Rejkjavik. Uprkos sve većem interesovanju turista, na Islandu ti najčešće deluje da si sam; štaviše, u nekom momentu ti padne na pamet da sva ta nadrealna, vanzemaljska priroda postoji samo zbog tebe. A onda, dok se voziš kroz nepregledna prostranstva, baciš pogled u stranu i shvatiš da je tu uvek još neko, najčešće ovca ili konj.
Kada je Crnjanski bio na Islandu, upravo su mu ti konji privukli posebnu pažnju. U svojoj reportaži „Čupavi konji na Islandu“, dostupnoj u knjizi „Kod Hiperborejaca“, piše kako je na dalekom ostrvu „i noću vidno, kako je sve, što se vidi, bistro i plavo. Kako se strašni vodopadi slivaju. Kako nad čovekom neprestano neki divni oblaci putuju. A sa čovekom idu i ti mali, durašni konji. Glavati su, kao neka mitološka bića. A postali su proleteri na Špicbergenu – vuku rudarska kolica u ugljenokopu. To su bili najbolji prijatelji čoveku. Ne gube nikad orijentaciju“.
Crnjanski je mogao sam da zaključi da su konji „glavati“ i „durašni“. Međutim, odakle mu informacija da nikad ne gube orijentaciju i da su najbolji prijatelji čoveku? To su mu verovatno rekli sami Islanđani, ponosni i tad – kao i danas – na ovu zaista posebnu sortu. Konj je, kao saputnik Islanđana još od vikinških vremena, postao simbol izdržljivosti u surovim uslovima, pa je i njegov imidž postao pitanje časti. Zbog toga će se moderni Hiperborejci verovatno naljutiti ako njihovog čupavog konja nazovete ponijem.
Činjenica je da je íslenski hesturinn u genetičkom i morfološkom smislu konj. Nastao je od viših konja, uvezenih iz Evrope, a potom se vekovima prilagođavao surovoj klimi i teškim poslovima. Kao što je islandski jezik ostao izolovan od drugih skandinavskih jezika, tako su i islandski konji bili izolovani od priliva stranog genetskog materijala. Tako smo dobili priliku da vidimo evoluciju na delu: bolje su prolazili oni konji koji su čvršći, jači, ali i – smemo li reći? – kompaktniji. To fokusiranje na izdržljivost možemo da pratimo i kroz genetske testove: vidimo, na primer, da je populacija bila drastično smanjena pre 23 generacije, što se poklapa s erupcijom vulkana Laki. Procenjuje se da je tada (1785) preostalo samo 8-9 hiljada konja i da su svi današnji islandski konji potomci preživelih srećnika.
Da li se tako otporna vrsta zaista može nazvati ponijem? Živiš u ekstremnoj klimi, vučeš i tegiš, prilagođavaš se čitav milenijum, prebrodiš jezive erupcije, a onda te neko poredi s konjićem za decu! Ako bismo gledali osnovni kriterijum, a to je visina, islandski konj jeste poni, budući da ne prebacuje 148 centimetara. Međutim, Islanđani se na to javljaju i kažu da se, osim visine, računa i karakter, pa dodaju da se u naučnoj nomenklaturi njihov konj tretira baš tako – kao konj. S druge strane, polo poni se naziva ponijem, iako je viši od metar i po.
Island je najmiroljubivija zemlja na svetu, ali je ipak spreman na fajt u nekim retkim prilikama. Recimo, kada neko njihovog konja nazove ponijem. Ukoliko svedočite nekoj od takvih onlajn rasprava, videćete da se one uvek vrte oko sličnog seta argumenata: Ma jeste poni, nizak je – Ma kakav poni, nastao je od nordijskih konja – A zar je uvredljivo biti poni? – A šta vi uopšte znate o ponijima? – Da ste ikad jahali islandskog konja, znali biste da nije poni… Sve to, priznaćete, zvuči dosta slično kao i „Burek je samo sa mesom“, „Gomboce su knedle sa šljivama“ i „Česnica ne može biti slatka“, što distanciranom Islandu daje dozu balkanskog šarma.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
