Da l’ je apostrof univerzalna zamena za izostavljeno slovo?

Da li je Crnjanski velikodušnije sejao zareze ili Zmaj apostrofe? Reklo bi se – mrtva trka. Miloš je zareze pisao tako da je „teško definisati pravila“ kojima se vodio, a isto je tako teško „naći i uzroke ovakve upotrebe“. Kod Zmajevih apostrofa smo makar načisto s uzrocima: ako želiš da uguraš misao u stih, ali vidiš da ti broj slogova kvari versifikaciju, ne traži drugo rešenje, već skrati neku od reči. Tako smo dobili stihove poput „Ti s’ Bogu ne moliš!“, „Uzbraćemo t’ stručak“, „Znaš li, more, zašt’ te pitam“ i „Ko s’ osvrne, do srca pretrne“. Ovakvo seckanje iritiralo je i Lazu Kostića, koji će taj loš manir kritikovati u svojoj „Knjizi o Zmaju“.

Apostrofe ćemo naći i u nemogućim enigmatskim zadacima iz Zmajevog lista „Starmali“. Pogledajte, na primer, ovaj nagradni rebus iz 1882. godine. Šta biste rekli – kako glasi rešenje?

Ako nemate ideju, ne brinite, nije do vas. Rešenje je naposletku znalo samo uredništvo – J. J. Zmaj i „glavni saradnik Abukazem“, pa su dukat zadržali za sebe. Ovo „Javimitionion“ znači svako, potom sledi pop odnese dim (?!), a onda dolazimo do spektakularnog objašnjenja trećeg segmenta: „Za tim je naslikan turski konj (at), oko njega jaz, a at pase, no pošto pored ata ima apostrof, to si čita samo kao a, i to znači ojažen a pase“ (??!). A šta ćemo s ovim presečenim psom? To je, tvrdi uredništvo, kerica kojoj fali sredina, pa ostaje keca. Konačno rešenje: „Svako popodne sedi moja žena pa se keca“. Na kraju, u zagradi stoji: „Ovaj rebus nije niko rešio, a to je nov dokaz da od kecanja (prepirke, prim. aut) nema nikom berićeta“.

Upotreba apostrofa je, izgleda, sama po sebi rebus, jer je vrlo često kontraintuitivna. „Pravopis srpskoga jezika“ kaže da se apostrof piše „u rečima koje se shvataju kao okrnjene, na mestima na kojima su u pisanju izostala slova, a u izgovoru glasovi“. Međutim, tu nailazimo na više problema. Prvi: neki govornici „shvataju kao okrnjene“ reči koje su zapravo cele, pa će tako napisati „S’ poštovanjem“, iako je oblik „s“ osnovni, a „a“ mu se dodaje samo kada bismo imali teškoću u izgovoru (npr. „sa životom“, „sa šeširom“. Drugi: okrnjeni oblici infinitiva se pišu bez apostrofa („Nemojte me to pitat“), što znači da je i pravilo okrnjeno. Treći: apostrof se ne piše umesto vokala koji su se izgubili usled sažimanja ili asimilacije. Zato će biti ispravno „Ne znam da l’ sam pošo ili došo“, a ne doš’o i poš’о. Ukoliko smatramo da će ispravan oblik zbuniti čitaoca, možemo dodati znak dužine iznad dugog vokala (došô, pošô).

Za kraj, poseban kuriozitet vezan je za poredbeno „kao“, tj. za njegovu skraćenu varijantu. Deluje da je ispravno pišu samo oni koji izuzetno poznaju Pravopis i oni koji ga poznaju užasno slabo. Pogađate: ispravno je „ko“ (ili „kô“), a ne „k’о”: vredan ko pčela, dosadan ko stenica, uporan ko mazga… (A neko bi, gledajući predočeni nagradni rebus, dodao i – naduvan ko zmaj).

Stefan Janjić, FakeNews Tragač