26.12.2025.Zamislite da ste u Rimskom carstvu. Ne bi trebalo da bude teško, polovina sveta to ionako radi svakodnevno. Nalazite se na gozbi u domusu naročito raskalašnog senatora. Oko vas su paunovi jezici, guščje jetre, svinjska vimena, prženi puhovi, punjeni puževi, sirove ostrige, morski ježevi, domaće smokve i razne druge đakonije, a pehari sa vinom naizgled nemaju dno. Kao dobar gost, vi želite da probate sve što je vaš domaćin izneo. Ali u vašem trbuhu jednostavno nema dovoljno mesta za sve. I šta vam je činiti? Pa napravićete mesta. Kuda su hrana i vino u vas ušli, tuda mogu i da izađu. Ali nećete to činiti tu, za trpezom, ili Jove me oprosti napolju, kao kakav plebejac. Ne, kao ugledni građanin vi se premeštate u susednu prostoriju, u samo za to namenjeni vomitorium, i tamo, zajedno sa drugom rimskom gospodom, izbacujete sadržaj vašeg želuca. I onda se, olakšani i nasmejani, vraćate po repete.
Ako ste ovakvu ili sličnu priču čuli na časovima istorije ili latinskog, vreme je da preispitate štošta što su vas učili o starom Rimu. Naime, vomitorium se u antičkim izvorima prvi put pominje tek u 5. veku nove ere, i to ne u ovom značenju. Taj poznoantički izvor su Makrobijeve Saturnalije, u kojima ovaj autor koristi množinski oblik vomitoria (od glagola vomere/v0mitare – povraćati) da označi prolaze koji naizgled „izbljuju“ posetioce prilikom njihovog ulaska na, recimo, gladijatorske igre. A da zabuna bude još veća, Makrobijev figurativni izraz se u nekom trenutku ustalio, tako da je u arhitekturi vomitorijum i danas naziv za hodnike putem kojih publika pristupa svojim mestima unutar velikih objekata poput stadiona, arena ili pozorišta.
Kada i kako je zabluda nastala nije poznato, ali očigledno je kako je mogla. Percepcija Rimljana kao nezasitih, dekadentnih hedonista bila je široko rasprostranjena u 19. veku, tj. u periodu iz kojeg potiču najraniji nama poznati navodi o starorimskim prostorijama za povraćanje. Koliko je ona utemeljena otvoreno je pitanje, naročito zato što je umnogome zasnovana na satiričnim delima samih Rimljana, poput Satirikona, u kojima su poroci i mane savremenog društva uvek preuveličane i prenaglašene. Da su imućni Rimljani uživali u raskošnim gozbama nije sporno, ali da je indukovano povraćanje bilo uobičajena praksa krajnje je upitno, budući da je proždrljivost bila predmet oštre moralne kritike.
Elem, sa jedne strane imamo proždrljive Rimljane, a sa druge vomitorijume, koji se u engleskom kao arhitektonski pojam koriste od 18. veka. Vomitorijum na engleskom zaista zvuči kao mesto gde se povraća (to vomit – povraćati; –orium – uobičajen sufiks za mesto). Neko ko ne zna šta ona znači nailazi na ovu reč i, na osnovu svojih predstava o starom Rimu, zaključuje, ozbiljno ili ironično, da to mora biti prostorija namenjena za tu svrhu.
Zvuči verodostojno? Pa, isto tako je moguće da arhitektonski vomitorijum uopšte nije bio faktor u nastanku ovog mita, i da je on nastao samo kao odraz popularnih verovanja o Rimljanima. Teško da ćemo ikada saznati. Za razliku od istine o vomitorijumu, za koji znamo da nije bio prostorija za povraćanje.
Predrag Mijatović, FakeNews Tragač
