27.12.2025.Kada bi trebalo da prepričate Pepeljugu, od čega biste krenuli i kako biste završili priču? Pretpostavimo da se ne sećate baš svih detalja, pa ipak: koja su vaša pouzdana mesta? Za šta biste dali ruku (ili deo stopala) da se zaista desilo u „Pepeljuzi“?
Vukov zapis poznate bajke počinje ovako: „Prele đevojke kod goveda oko jedne duboke jame, a dođe nekakav starac bijele brade do pojasa, pa im reče – Đevojke! Čuvajte se vi te jame, jer da koje od vas upadne vreteno u nju, one bi se mati odmah pretvorila u kravu!“ Stanimo načas: kakav starac, kakva jama, kakva krava? Zar vreteno nije iz „Uspavane lepotice“? I kad ćemo stići do bundeve, miševa i sata koji otkucava ponoć? U Vukovoj verziji nema nijednog od tih elemenata, a čak se i namesto čuvene staklene cipelice pojavljuje – papuča.
Naša „Pepeljuga“ objavljena je u „Srpskim narodnim pripovijetkama“ (1853), izdanju koje je Vuk posvetio „slavnome Nijemcu Jakovu Grimu“, navodeći da je uveren kako ta knjižica nikome neće biti milija nego njemu. Takođe, u predgovoru ističe da „Pepeljugu“ pamti još iz detinjstva: „…slušao sam u Tršiću, pak sam poslije pisao kako sam se opominjao“. Znači li to da je „Pepeljuga“ srpska bajka? Da, ali je u isto vreme i grčka, francuska, nemačka, škotska, norveška, kineska i japanska. Već krajem 19. veka objavljena je studija u kojoj je sabrano 345 verzija „Pepeljuge“ i srodnih bajki, a danas bismo verovatno mogli govoriti o hiljadama.
Folkloristkinja Marijen Koks, autorka pomenute studije, beleži dalmatinsku, bugarsku, englesku, irsku, islandsku, litvansku, jermensku i indijsku verziju, pa čak i jednu sa malog Mauricijusa. Tu je, naravno, i srpska varijanta (mada autorka nije sigurna kako se zove čovek koji ju je objavio – Vuk, Wuk ili Wouk Karajich), jedinstvena jedino po epizodi odsecanja ruke. Kada se sve te Pepeljuge skupe na jedno mesto, ostaje veoma malo univerzalnog, pa se zajednički imenilac svodi na sledeće: jedna devojka se najpre nalazi u ponižavajućem položaju, a onda uz pomoć natprirodne asistencije uspeva da se dobro uda. Svega ostalog može i ne mora biti. Tako, piše Koks, „cipela ne mora nužno da dovede do prepoznavanja: to može biti prsten, pramen kose ili nešto drugo. Koliko mogu da vidim, broj mogućih kombinacija koje rezultiraju pričom sličnoj Pepeljugi je beskonačan”. Putanju verovatno možemo pratiti još od stare grčke bajke „Rodopis“, mada ima i onih koji smatraju da „Pepeljuga“ nije drevni mit, već relativno kasna evropska tvorevina, nastala preoblikovanjem složenijih srednjovekovnih romansi.
Ipak, u mnogim izdanjima za decu stoji da je reč o bajci braće Grim, do te mere da se oni ne navode kao sakupljači, već kao pisci, autori. Gotovo je sigurno da su Jakob i Vilhelm u određenoj meri adaptirali bajku koju su dotad čuli mnogo puta, ali je u spletu stotina različitih motiva upitno da li su u nju uneli bilo šta originalno, dotad neviđeno. Njihova verzija je, recimo, dosta grublja od one Šarla Peroa: Pero je zlim sestrama dao oprost, dok su kod braće Grim kažnjene vađenjem očiju. Međutim, čak i da su braća Grim želela da dopišu nešto unikatno, prostor za tako nešto je – posle vekova prepričavanja i razmaštavanja širom sveta – bio veoma, veoma uzak.
Vratimo li se ne početak, razrešenje bi bilo ovakvo: kako god da ispričate „Pepeljugu“ – neće pogrešiti. Čak i ako nešto izmislite, sva je prilika da je to već neko izmislio pre vas i da, ne znajući, prepričavate neku postojeću egzotičnu verziju – možda iransku, možda nepalsku, možda egipatsku. Pod uslovom da je na kraju srećno zaljubljena, Pepeljuga će biti zadovoljna, ma kojim putem je doveli do rečenice „Čiča-miča i gotova priča“.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
