28.12.2025.Znate li onaj osećaj kad gledate film u kojem je zlikovac do te mere nehuman, naopak, naporan i gadan da više liči na karikaturu nego na čoveka? Negativcima se obično doda neka lepa osobina – smisao za humor (Džoker), pronicljivost (Volter Vajt), šarm (Dolores Ambridž), fizička privlačnost (dopišite sami) – kako ne bi delovali plitko, papirnato. Autor „Protokola sionskih mudraca“ nije imao vremena ni volje da se bavi takvom romantizacijom: sve vreme je na papir izlivao žuč. Navodno, u toj je knjižici predstavljen tajni zapis sa Prvog cionističkog kongresa, održanog 1897. u Bazelu.
Ne moramo ići dalje od podnaslova da bismo razumeli tematiku: „Neoborivost masonsko-židovske vlasti“, „Svetina je slepac“, „Privredni ratovi su temelj židovske prevlasti“, „Uloga tajnih masonskih agenata“, „Židovi – izabrani narod“, „Car izraelski – patrijarh sveta“… Međutim, ako biste pročitali bilo koji od tih odeljaka, verovatno bi vam se i bez poznavanja šireg konteksta javilo retoričko pitanje „Ma ko ovako ispisuje svoj tajni plan?“, jer sve je toliko frontalno i neuvijeno, praktično dato na tanjiru. Tekst ne deluje kao da je pisan za inteligentnu publiku, već za nekoga ko ne ume ništa da pročita između redova i sve treba da mu se nacrta.
Podvala u vidu „Protokola sionskih mudraca“ poslužila je nacistima kao potpora za antisemitske politike, iako je bila raskrinkana i pre dolaska Hitlera na vlast. Na primer, bilo je jasno da su dve petine sadržaja (uključujući ceo „Sedmi protokol“) gotovo prepisane iz književnog dela „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea“, koje je 1864. objavio Moris Žoli. Premda su i Gebels i Hitler bili svesni toga da je reč o falsifikatu, oni su – prema Gebelsovim svedočenjima – verovali u verodostojnost napisanog, ali ne u eksplicitnu, već unutrašnju, suštinsku; nisu se u tom pogledu javno pozivali na „Protokole“, ali je to umesto njih činila propagandna štampa, poput lista „Der Šturmer“.
Uspeh ove krivotvorine imao je trostruku podlogu: temu koja je odgovarala antisemitima, zaverenički narativ, kao i pseudodokumentaristički pristup. Prema nalazima istoričara Mihaela Hagemajstera, prva verzija „Protokola“ objavljena je 1903. godine u Carskoj Rusiji, a odabrani stil mogao bi se opisati kao kontinuirano „prelaženje granice između fikcije i faktografije, što je omogućilo stvaranje dela sačinjenog od izmišljenih tekstova koji su potom predstavljeni kao autentično svedočanstvo o realnoj zaveri“.
U raspetljavanje nastanka i popularizacije „Protokola“ upustio se i Danilo Kiš, kojeg je posebno zanimao „njihov suludi uticaj na generacije čitalaca i tragične posledice do kojih je to dovelo“. Ono što je započeo kao esej završilo se kao dokumentarna pripovetka. Možete je pronaći u „Enciklopediji mrtvih“ pod prigodnim naslovom „Knjiga kraljeva i budala“.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
