Nema „obaveznog šestomesečnog odsustva“ za očeve u Norveškoj

U popularnoj objavi Instagram stranice magazina „Fempiria“ navodi se da je Norveška uvela „obavezno šestomesečno odsustvo za očeve kako bi brinuli o bebi“. Ovaj netačan sadržaj – u kom se tvrdi i da je broj razvoda opao za 34% – do sada je prikupio više od 30.000 lajkova, preko 20.000 deljenja i par stotina komentara.

Da ova objava stoji na klimavim nogama moglo se videti i u sekciji za komentare, gde se javilo i nekoliko „naših ljudi“ iz Skandinavije. Jedna korisnica napisala je da „živi u Norveškoj preko 30 godina, a samo na balkanskim portalima čita ovakve udarne vesti o državi u kojoj živi“. Oglasio se i jedan „tata iz Norveške“ koji kaže da tamošnji sistem garantuje dosta vremena za oba roditelja, ali da je „šest meseci za očeve“ samo „lep klikbejt“.

Niti je odsustvo obavezno, niti traje šest meseci

Pisali smo profesorki emeriti Ane Lise Elingseter sa Instituta za sociologiju i socijalnu geografiju u Oslu, koja se između ostalog bavila i „kvotama za očeve“. Ona za Tragač potvrđuje da su podaci iz objave pogrešni. A šta je tačno? Majke imaju pravo na tri nedelje odsustva pre porođaja. Nakon toga, i majke i očevi imaju pravo na 15 nedelja odsustva. U trećoj fazi, preostaje još 16 nedelja koje koristi jedan od dva roditelja, prema dogovoru. Ovo pravilo važi ukoliko roditelji žele stopostotnu kompenzaciju plata, a postoji i aranžman od 80% koji omogućava duže odsustvo.

Ako se fokusiramo na očeve, to bi značilo da po rođenju deteta imaju pravo na 15 nedelja plaćenog odsustva po principu „uzmi ili ostavi“. Profesorka Elingseter kaže da je reč o pravu, a ne o obavezi, i da očevi mogu da rade sve vreme ako žele.

„Kvota za očeve“ uvedena je u Norveškoj 1993. godine i kao koncept svakako zaslužuje pohvalu. Istraživanja potvrđuju da je odsustvo očeva s posla u postnatalnom periodu povezano s boljim odnosom sa decom, aktivnijim učešćem u odgajanju, boljom raspodelom roditeljskih dužnosti… U tom smislu, Tragač se ovom temom nije bavio kako bi osporavao koncept, već netačne podatke. Među takve podatke spada i onaj o razvodima.

Da li je broj razvoda u Norveškoj opao za 34%?

Krenimo od nečeg sasvim očiglednog: odluka da se dvoje ljudi razvedu (ili da ostanu u braku) zavisi od niza činilaca: ne možemo iz puke statistike iščitati konkretne uzroke. Tragač je već pisao o jednom bizarnom primeru novinskog teksta u kom se tvrdilo da je u Brazilu došlo do 800.000 razvoda zbog (verovali ili ne) zavisnosti od serija.

Primer koji se tiče Norveške nije toliko iščašen, jer kvalitetna socijalna politika može pomoći parovima da održe brak, ali i dalje ne možemo tvrditi da je za (navodni) pad broja razvoda od 34% odgovorna jedna socijalna mera. Pogotovo ako je i podatak o broju razvoda netačan.

Budući da je „kvota za očeve“ uvedena 1993, a da se u tekstu tvrdi da je do pada od 34% došlo nakon pet godina, uporedili smo podatke za 1993. i 1998. godinu. Pad u broju razvoda iznosio je 14,7%. Ukoliko pogledamo širu sliku, broj razvoda počeo je da raste nakon 1999. i dostigao je rekord 2004. godine, nakon čega je ponovo u opadanju. Ipak, trend nije linearan, pa je tako 2025. bilo više razvoda nego 2024. godine.

Da li Norveška nudi besplatno školovanje strancima?

Još jedna popularna objava, ovoga puta sa X-a, predimenzionirala je blagostanje u Norveškoj. Jedan tviteraš podelio je vizual na kom piše da ova skandinavska država „omogućava svakom studentu iz bilo kog dela sveta da besplatno studira na njenim državnim univerzitetima, bez plaćanja školarine“.

Ovo je donedavno bilo tačno, ali više nije. Norveški državni univerziteti uveli su školarine u visini od 11.000 do 33.000 evra za studente van Evropske unije, Islanda i Lihtenštajna.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač