Qanon: završni čin

Američki izbori su došli i prošli. Tramp je izgubio. Q je prestao da piše, ostavljajući svoje sledbenike kao Forest Gamp kada tri godine neumorno trči po SAD a onda odjednom kaže ljudima koji ga prate da se umorio i da ide kući. Nakon upada u Kapitol 6. januara desetine qanonovaca su uhapšene. Je li to onda kraj igre? Pa, ne baš.

Postoje dva ozbiljna razloga zašto Qanon treba i dalje držati na oku. Prvi se izravno tiče politike.

Nakon što su im mnogi nalozi i grupe masovno blokirani na udarnim društvenim mrežama, qanonovci su u desetinama hiljada nagrnuli ka alternativama. U prvi mah to su bile desničarima naklonjene društvene mreže Parler i Gab, a kada je njih snašla nevesela sudbina primat su počeli da preuzimaju još labavije moderisani kanali na Telegramu. Ovaj tektonski poremećaj predstavlja mnogo više od proste promene platforme zato što su qanonovce tamo dočekale uveliko ukorenjene grupe sa jasnom političkom platformom: neofašisti i rasisti, te raznovrsni desničarski „akceleracionisti“ poput terorističkog Atomwaffen-a.

Mada je između ta dva sveta i ranije postojalo izvesno preklapanje, uvek je bila osetna razlika u fokusu: dok su qanonovci do 6. januara i upada u Kapitol živeli u svom paralelnom svetu i tastaturama se mačevali sa senkama, desničarske ekstremističke grupe su uveliko koristile društvene mreže da radikalizuju regrute i verbalno nasilje pretvore u fizičko.

Rasisti i neofašisti su ispravno prepoznali svoju šansu u nepreglednim kolonama koje su nadrle na društvene mreže koje su za njih „domaći teren“: ako vas je zavrbovao Q, to u najmanju ruku znači da ste skloni verovanju u bizarne teorije.

Sve što je trebalo da ekstremisti urade bilo je blago modifikovanje terminologije tako da se uklopi u qanonovski set pojmova ne bi li se doprlo do hiljada i hiljada novih regruta. „Kabala može da bude i jevrejska“, „pod udarom nije Trampova Amerika nego bela Amerika“, „antifašisti su zajednički neprijatelj“, i slične poruke odjednom su dobile ogroman auditorijum koji je upravo izgubio svog proroka i naćuljenih ušiju sluša ko će sledeći da mu se obrati.

To nije prazna metafora. Trenutno najistaknutiji Q-ov propovednik i tumač, qanonovski „influenser“ poznat samo pod nadimkom „GhostEzra“ već mesecima menja kurs, zaokrenuvši od uobičajene priče o Kabali i krađi izbora ka otvoreno antisemitističkoj propagandi, nutkanju pratilaca neofašističkim filmovima i ruminacijama na temu „zašto Hitler uopšte nije bio loš, naprotiv“. Iako kontroverzan i u okviru samog pokreta, njegov Telegram kanal prati preko 330.000 ljudi, i nastavlja da raste. Raste i broj neonacističkih terorističkih napada u SAD – naravno, ne kao posledica GhostEzrinog gebelsovanja, nego kao pokazatelj dubljih političkih tokova od kojih su Telegram kanali samo vrh ledenog brega.

Ne treba gubiti iz vida da njihov mesija u vidu Trampa i dalje odbija da prizna izborni poraz, doslovno se pretvarajući da je i dalje predsednik SAD, da milioni Amerikanaca misle da su izbori zaista pokradeni, a da Qanon-baza već neko vreme šuška kako će u spektakularnom preokretu u avgustu Donald ponovo zvanično postati predsednik. U tome leži životna snaga Qanona – ideja da igra nije gotova i da će se na kraju nekako ipak ispostaviti da su sve vreme bili u pravu – ali i ogroman potencijal za incidente, ako ne i terorizam.

Međutim, postoji i drugi, potencijalno čak i važniji razlog zašto Qanon i dalje treba da nas brine, a on se tiče i Srbije.

Qanonovski pogled na svet uveliko se razliva van striktno qanonovskih tokova, na teme poput alternativne medicine ili dijeta, na grupe „mamika“ po društvenim mrežama ili Instagram, infiltrirajući se kačenjem na postojeće priče i mešajući ih sa Qanon terminologijom da bi prevashodno privukli žene. U ovom „pastelnom Qanonu“, koji nastoji da kopira konzumerističku „žensku“ estetiku, brižljivo se izbegava pominjanje Q-a ali se umekšano pakuje sve ostalo iz njegovog repertoara, počev od trgovine ljudima pa do dezinformacija o vakcinama za decu. O Qanonu se u Srbiji ne priča mnogo ali njegova pastelna varijanta je već uveliko posvuda, a oni koji je šire najčešće nisu svesni izvora.

Jedna od glavnih karakteristika qanonovskog načina razmišljanja koji se prelio i van Qanona ogleda se u apsolutnom slomu komunikacije. Internet (a i stvarni svet) je oduvek obilovao ljudima koji ignorišu proverljive činjenice i valjano potkrepljene argumente, ali danas preko noći stiču armije pratilaca koji ih besomučno retvituju, šeruju, citiraju, pretvaraju u mimove i gifove, a za to nisu krive samo društvene mreže.

Oni sada, u 2021. godini, imaju i pseudoideološku zaleđinu u vidu novog pogleda na svet u kom je politička rasprava, makar ona bila i uvredljiva ili preteća, naprosto stvar prošlosti. Prevagu trenutno ne donose bolesni snovi o rasnoj čistoći, borba za solidarnost ili loženje na citate Margaret Tačer, nego to ko će da smisli najzanimljiviju priču i najneosetnije da izbriše granicu između nje i stvarnog života.

Primer efikasne operacionalizacije takvih nastojanja možemo da vidimo na ulicama naših gradova i sela, kojima špartaju samozvane „narodne patrole“ braneći nas od „migrantskih ubica i silovatelja“ koji ordiniraju samo u njihovoj mašti. Najsvežiji primer videli smo 8. jula u Somboru, kada je šezdesettrogodišnja žena ubijena u svojoj kući. Dežurne patroldžije doslovno su zasule društvene mreže pričom o dojavi da su ubice migranti. Kada se ispostavilo da su u pitanju ipak državljani Srbije, niko nije brisao ksenofobnu propagandu, izvinjavao se ili makar objavio ko su stvarni počinioci. Autor jednog od besomučno deljenih tvitova o migrantima-ubicama je na dokaz da je širio laži odvratio sa: „Pa mogli su isto tako da budu i migranti.“

Taj način nerazmišljanja, odsustva blama i čupanja iz jedne budalaštine izmišljanjem druge na licu mesta postojao je mnogo pre Qanona. Međutim, njegov uspon ga je normalizovao, popularizovao i pretvorio u potentno političko oružje za svačiju svakodnevnu upotrebu. Opasni šarlatani i glibavi demagozi više ne moraju da imaju prirodni šešeljevski dar za tako nešto: dovoljno je samo da se neko vreme fermentiraju u Fejsbuk grupi ili Telegram kanalu čitajući iznova i iznova istih desetak rečenica, i ubrzo će biti spremni da izađu na megdan bilo kome jer će imati uvežbane odgovore i načine improvizacije. Kontraargumenti ih neće doticati jer ne dolaze da bilo koga ubede u bilo šta, nego da „pobede“ tako što će ispaliti svoje fore od dva dinara i ignorisati bilo šta što im se odgovori.

Povrh toga, nužno dolazi do preslikavanja: primera radi, svaka razumna osoba kojoj je stalo do sopstvenog vremena će pre ili kasnije odustati od pokušaja da ljudima objasni da se novčić ne lepi na mesto gde su primili vakcinu (već da samo treba da se okupaju), i počeće da im – u sebi ili u lice – govori da su budale sa kojima ne vredi razgovarati. Neminovni slom komunikacije je time kompletiran, i razara društvo na svakom nivou i svakom koraku. To može zvučati apstraktno ili opštemestaški dok ne uhvatite sebe kako izbegavate stare prijatelje ili familiju koja je počela da mantra o kemtrejlsima, vrištite u sebi dok komšija ili taksista objašnjavaju kako su na onom Jutubu gledali video o tome da je britanska kraljica zapravo (bukvalno) čovek-gušter, i slično.

To je tek početak. Potencijal za masovnu manipulaciju shvatiće postepeno i sive eminencije političkog marketinga. Kada ovladaju njime, više nećemo slušati o pokradenih 619 miliona evra, jer široj publici je takav broj apstraktan koliko i antimaterija: umesto njega, odstrel lika i dela radiće se kroz bizarne priče koje će ljudi voleti da čitaju i odgonetaju.

Da li se poslanik počešao levim kažiprstom zato što ga je svrbeo nos ili zato što je to tajni signal da je pedofil? Da li nakašljavanje na početku konferencije za štampu zapravo govori da sve što bude rečeno treba shvatiti obrnuto? Fotografisao se u kariranoj košulji – je li to šifra za zatvorske rešetke? Mogućnosti je bezbroj, samo treba postaviti dovoljno intrigantan okvir i gledati kako se grudva besmislica kotrlja nizbrdo, postajući sve veća i veća jer se više ne treba dovijati kako da ljudi progutaju propagandu – smisliće je sami za sebe, svesno birajući da poveruju u ono što su sami proglasili za činjenice i menjajući ih u hodu kako god im ustreba.

Srbija je pogodno tlo za takve egzibicije iz više razloga. Slaba informatička pismenost i naširoko rasprostranjeno informisanje putem Fejsbuka su loša kombinacija i zicer za lažne vesti. Politička kultura se sistematski održava na najnižim granama. Antizapadni sentiment je, ironično, vrlo kompatibilan sa svakovrsnim desničarlukom na tom istom Zapadu, pa se tamošnji trendovi lako prepisuju i adaptiraju u lokalne okvire. Naš duboko konzervativni mejnstrim idealan je za stvaranje moralne panike.

A kao i uvek, ne manjka nam ni dobrovoljaca za mesije.

Za FakeNews Tragač
Dario Hajrić

Prethodne tekstove iz serijala o Qanon-u možete pronaći ovde:
1) Ovo nije igra / Uvod u Qanon
2) Verujete li u slučajnosti / Qanon metode
3) Obrati pažnju na rečnik / Qanon terminologija
4) Tramp kao mesija, Q kao prorok / Qanon i politizovana religija