Čitali smo: „Filozofija straha“ Laša Svensena

„Ima nešto temeljno u strahu“, kaže Svensen. „Nije slučajnost što je strah prvo osećanje koje se spominje u Svetom pismu: Kad je Adam kušao od drveta znanja i otkrio da je nag, pre stida stigao je strah“.

Kada bi se Adam obreo u 2025. godini pa krenuo da čita vesti (recimo „Dnevnik“), strah ga verovatno danima ne bi napuštao: u Grčkoj je zabeležena „najezda morskih stvorenja“ koja spopadaju turiste, u Beogradu „bande klinaca idu u grupama i kradu gde i šta stignu“, u Kini je utvrđeno da je „loš i neredovan san kriv za pojavu 92 bolesti“, na Kipru je softver avio-kompanije „zarobio 73 turista“, a u EU je sa tržišta povučena zvečka za bebe zbog „rizika od gušenja“. Eto kakvu smo cenu platili nakon što smo zbog Adamove i Evine užine prognani iz raja!

Naš svakodnevni mali pakao, izazvan hipertrofiranim strahovanjima i merama opreza, naveo je norveškog filozofa Laša Svensena da napiše „Filozofiju straha“. Izdanje na srpskom jeziku objavila je Geopoetika (prevod Ljubiše Rajića), a u sklopu istog serijala objavljene su i knjižice o filozofiji mode, nade, rada, dosade, zla, slobode, usamljenosti i laži. Poslednjoj u nizu vratićemo se u jednom od narednih izdanja „Tragačeve čitaonice“.

U potrazi za uzbudljivim opasnostima

Autor prilazi temi iz više uglova: zanima ga, na primer, kako funkcioniše politika straha („Strah je u velikoj meri važan politički resurs javnih vlasti“), kakav je odnos straha i poverenja („Kultura straha je kultura većeg rastojanja“), ali i zbog čega nam strah u određenim okolnostima postaje privlačan („Svet bez straha bi verovatno bio ubistveno dosadan“). Međutim, mi ćemo se fokusirati na zablude o rizicima i pretnjama, koje su i motivisale Svensena da napiše ovu knjigu.

Efekat okvira rizičnog izbora: birajte scenario A ili B

„Logika masovnih medija jedan je od najvažnijih uzroka rasta kulture straha, ali je istovremeno jasno da se ta kultura mogla razviti samo zato što smo mi prijemčivi za takvu logiku“, piše autor, pa navodi zanimljiv disbalans: „Opasnostima koje su, statistički posmatrano, prilično beznačajne, često se pridaje velika pažnja, dok se ozbiljnije opasnosti zanemaruju. Najkraće rečeno, vrednost vesti nije određena ozbiljnošću opasnosti, važnije je da to bude ’uzbudljiva opasnost’“.

Ova teza je više puta potvrđena u istraživanjima (1, 2, 3): ako poredimo uzročnike smrti u medijskim i statističkim izveštajima, videćemo da su „dosadni“ uzroci poput pušenja, cerebrovaskularnih oboljenja i bolesti srca podzastupljene, dok su narkotici, otrovi i ubistva izrazito nadzastupljeni. Na sličnom tragu, ljudi će se mnogo više plašiti vožnje avionom nego vožnje autom ili biciklom, iako je avion najbezbednije prevozno sredstvo.

Od potencijalnog do aktuelnog

Pogledajmo, sada, rezultate još dva istraživanja. Prvim je utvrđeno da su muškarci zaposleni u jednoj laboratoriji pokazivali povišeni rizik od leukemije. Drugim je utvrđeno da nema povećane opasnosti od raka za ljude koji žive u blizini atomskih centrala. Šta biste rekli, koja je od ove dve analize privukla više medijske pažnje? Ako ste tipovali na drugu, pogrešili ste. „Moglo bi se očekivati da će pozitivno intonirano istraživanje imati najveći odjek u medijima, pošto je relevantno za daleko veći broj ljudi nego prvo, ali je više odjeka imalo prvo istraživanje“, navodi Svensen.

Ove rezultate mogli bismo sagledati iz različitih perspektiva. Da li je vest o laboratoriji jače odjeknula zato što je prati neka mistična, uzbudljiva aura? Ili zato što nas vesti o visokom riziku zanimaju više od onih ne-rizičnih? Na kraju, odgovor možda leži i u činjenici da se potencijalne opasnosti neretko predstavljaju i doživljavaju kao da su aktuelne. „Svet je prepun potencijalnih opasnosti. Neko može da te gurne pod tramvaj, neki meteorit može da te udari u glavu i neki terorista može da otme avion u kome si, ali nije baš najpametnija ideja da svoj svakodnevni život zasnuješ na tome da se tako nešto može dogoditi. Većina potencijalnih opasnosti nikada ne postanu aktuelne“, poručuje autor.

Dodatan problem Svensen vidi u tome što su ljudi skloni da informacije o visokom riziku posmatraju kao pouzdanije od onih o niskom, kao i to što „većina ljudi ima sasvim slabo razumevanje verovatnoće i više se usredsređuje na najgori mogući ishod nego na ono što je najverovatnije“.

Neutemeljeni optimizam

Namera autora da „kulturu straha“ izloži kritici, pa i podsmehu, ponegde se u knjizi otima kontroli. Iako će Svensen više puta navesti da su mnogi strahovi opravdani i da o mnogim tihim rizicima treba glasnije govoriti, opšti ton knjige upućuje na zaključak da smo, kao civilizacija, konstantno previše zabrinuti. U jednom od naleta optimizma, zaključuje i kako bogate zemlje nemaju prevelikog razloga da se plaše budućih pandemija.

Ovo je zgodno mesto da navedemo nešto što smo u uvodu preskočili: iako je novo srpsko izdanje objavljeno prošle godine, original je napisan još 2007. Evo kako su tada izgledale Svensenove prognoze: „Možemo sa velikom sigurnošću reći da će doći nove epidemije i pandemije, ali sa isto tako velikom sigurnošću možemo reći da ćemo se mi, koji živimo u najbogatijim delovima sveta – sa dobrom higijenom i dobrim lekarskim aparatom – izvući relativno jeftino, dok će one daleko oštrije pogoditi najsiromašnije na svetu“.

Uz ogradu u vezi sa revnošću beleženja podataka, možemo zaključiti da je pandemija korone pokazala da je takvo shvatanje o uticaju bogatstva i higijene dosta ograničeno: među 20 zemalja s najvećim brojem smrtnih slučajeva od kovida (na 100.000 stanovnika) čak 14 je onih sa visokim dohotkom, dok su na suprotnoj strani liste siromašne zemlje Afrike i Azije.

Uprkos ponekom promašaju koji se može uvideti s ove vremenske distance, ne treba misliti da je „Filozofiju straha“ pregazilo vreme. Nažalost, nije.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač