KLIQBEJT ― Merenje inteligencije na internetu: igre, trikovi i zablude

U savremenoj kulturi postoji idealizacija i romantizacija koncepta inteligencije. Mnogo je filmova, serija i priča o genijalcima (Beautiful Mind, Good Will Hunting, Big Bang Theory…) koji imaju neotkriven ili neshvaćen poseban talenat, a mediji se neretko utrkuju da nas ubede da smo možda i sami u maloj grupi odabranih. „Samo 1% ljudi može da reši ovaj zadatak“ ili „Rešite test i proverite da li ste među 5% najinteligentnijih“ – tako glase tipični pozivi da kliknemo i demonstriramo svoje moći.

Osim što nam nude brze testove inteligencije, mediji u ovom tematskom polju pišu i o istorijskim ličnostima i njihovim količnicima inteligencije, upoređuju slavne osobe i njihov IQ, izveštavaju o deci genijalcima, neotkrivenim talentima, pa čak i o inteligenciji čitavih nacija… Sve se to čini uz veliku dozu senzacionalizma i paušalnosti, a često i pseudonauke. Kako se uopšte meri nivo inteligencije? Koliko su testovi s interneta precizni i pouzdani? Na šta IQ tačno ukazuje? Kako je nastala potreba za merenjem IQ? Kakvi se sve opasni koncepti kriju iza traljavog merenja? Ovo su pitanja na koje ćemo pokušati da damo odgovor u publikaciji koja je pred vama. U tom svetlu, ona može predstavljati koristan vodič novinarima koji izveštavaju o temi inteligencije.

Onlajn pozivi da izmerimo svoj IQ i da se uporedimo s drugima mogu delovati veoma primamljivo, jer uključuju igru, neizvesnost, obećanu nagradu, ali i mogućnost da u dva klika putem opcije „šer“ obznanimo svetu koliko smo inteligentni. Međutim, kao i drugi „klikbejt“ sadržaji, i onlajn testovi inteligencije obećavaju više od onoga što na kraju pruže. Takvo iskustvo ćemo, u najboljem slučaju, platiti samo svojim vremenom, a u gorim opcijama svojim podacima ili novcem. Merenje IQ nije poput merenja visine ili mase – reč je o složenom konceptu upitne preciznosti, koji zahteva različita prilagođavanja i koji je neophodno kontinuirano preispitivati. Paušalni i ksenofobni pristupi doprineli su kompromitovanju ideje merenja inteligencije, koja je u svojim najmračnijim vremenima potpomogla eugeničku praksu. To, svakako, ne znači da je ideja merenja IQ sama po sebi loša, već da joj moramo pristupati oprezno, uz sagledavanje različitih uglova i uz punu svest o tome da jedan broj – bio on dvocifreni ili trocifreni – ne predstavlja univerzalnu „ličnu kartu“ čoveka, niti je moguće donositi krupne zaključke o bilo kojoj osobi (a kamoli naciji) na osnovu takvog broja.

Publikaciju možete preuzeti ovde.

Marija Zemunović
Jelena Jovović
FakeNews Tragač