19.03.2024.„Beograd je dobio novi hram – hram posvećen istočnom božanstvu Budi. Podigla ga je kolonija beogradskih Mongola, Kalmuka, koje je sudbina dovela u našu zemlju zajedno sa tolikim izbeglicama iz beskrajne ruske zemlje.“
Dok lanci beogradskih knjižara neprimetno proširuju odeljke knjiga na ruskom jeziku, a gastronomsku mapu grada sve više popunjavaju peljmeni i varenika, na prvi pogled bi se moglo pretpostaviti da je prethodni paragraf još jedno aktuelno svedočanstvo o sve većem broju ruskih emigranata u našoj zemlji. Ovaj odlomak se, međutim, nalazi u gotovo vek starom članku o osvećenju prvog budističkog hrama u Beogradu: „kao što vi sebe vidite u ogledalu onakve kakvi ste, bele ili crne, tako vas potpuno vidi i Buda“, piše list „Politika“ 13. decembra 1929. godine.
Mnogi domaći portali pogrešno navode kako je upravo u Beogradu podignut „prvi“ ili „drugi“ budistički hram u Evropi, a među njima su Telegraf, Politika, portal 021, Dan u Beogradu, Opusteno.rs, Blic, Srbija Danas, nedeljnik Vreme i mnogi drugi. To, međutim, nije tačno.
U svom tekstu „Budizam u Sankt Peterburgu“, Elena Ostrovskaja, profesorka na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu, navodi da je prvi budistički hram za potrebe ispovedanja vere Kalmika, Burjata i Tuvinaca u Petrogradu, Dacan Gunzečojnej, podignut već 1913. godine. Uprava pagode Hong-Hien u francuskom gradu Frežis na svojoj veb-stranici navodi da je njihov budistički hram, kao „najstariji u Evropi“, podignut 1917. godine, dok su u članku „Short history of Das Buddhistische Haus“ veb-stranice Budističke kuće u Berlinu opisani opsežni radovi na glavnoj zgradi hrama, isposnici, prostoriji za ritualno kupanje i delu dvorišta koje je Paul Dalke završio do kraja 1924. godine. Kako je beogradski hram najpre improvizovan u privatnoj kući 1923, a izgrađen tek 1929. godine, s pravom se može smatrati prvim u Srbiji – ali ne i u Evropi.
Nakon Oktobarske revolucije 1917. godine, Kalmici (ili Kalmuci), mongolska etnička grupa naseljena zapadno od Baltičkog jezera, podelila se na simpatizere starog, carskog režima, i pristalice novoformirane boljševičke uprave. Nakon sloma Belogardejaca, caru odani Kalmici u sve većem broju napuštaju Rusiju, a mnogi među njima svoj novi dom nalaze u Beogradu.
U pismu kalmičkog sveštenika (bakše) Gavija Džimba Mančunde Borinova, koje je 25. januara 1925. godine uputio Ministarstvu vera, navodi se da „u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca živi 350 duša Kalmičkog plemena, koje je budističke veroispovesti“. Ovom prilikom, bakša Borinov zamolio je ministra da prvom, improvizovanom kalmičkom hramu, koji se nalazio u dve iznajmljene prostorije privatne kuće u ulici Vojislava Simića 47 (potom u Metohijskoj ulici 51), omogući 1.000 dinara mesečne pomoći „za plaćanje zakupa za bogomolju i ostale troškove oko vršenja verskih obreda i održavanja hrama“.
Pukim slučajem, ova kuća je sačuvana, okružena sa svih strana višespratnicama novijeg datuma, dok osvećeni hram s početka teksta nije imao sreću onih u Sankt Peterburgu, Frežisu i Berlinu, koji postoje i danas. Tokom Drugog svetskog rata, kada simpatije jugoslovenskih naroda za komunizam vrhune, Kalmici se, tražeći zaštitu, okreću okupatorskoj upravi. Za Kalmike, još jedna pobeda komunista značila je novo izgnanstvo, mahom u Nemačku i SAD, a za Beograd – brisanje budističke kupole s panorame grada. Tako je prizemlje prvog budističkog hrama u Beogradu postalo najpre dom kulture, bez ijednog pomena svoje kalmičke istorije, a potom poslovni prostor preduzeća „Budućnost“.
Duhovi budističke prošlosti Beograda još jednom će se ustalasati 2016. godine, prilikom uručenja državljanstva Republike Srbije holivudskom glumcu Stivenu Sigalu. Kako prenose inostrani mediji poput njujorškog Njuzvika, glumac je izrazio želju da obnovi zaboravljeni hram, čiji je izgled detaljno opisan u „Politikinom“ članku iz 1929. godine, pa ostaje nada da će se još jednom „na vrhu hrama prema nebu uzdići ’očir’, najveći budistički simbol“, a niže njega zvona što „pod vetrom proizvode melodične tonove koji uzdižu dušu čovečju“.
Nikola Đurić, FakeNews Tragač
