Da li je „pravilo pet sekundi“ validno?

Komad hrane vam je ispao na pod. Znate da ne bi trebalo to da radite, ali obrok koji jedete je naprosto previše ukusan da biste dopustili da ijedan zalogaj propadne. Proveravate svoj unutrašnji sat: jedva da je jedna sekunda prošla. Vremena ima, ali bolje ne odugovlačiti. Saginjete se, podižete komadić, zagledate ga sa svih strana; deluje u redu. „Pravilo pet sekundi!“, proklamujete zvanično – jer obred je, razume se, nepotpun bez toga – i mirne duše počinjete da žvaćete.

Popularno pravilo „pet sekundi“, prema kojem je bezbedno jesti hranu sa poda sve dok je ona na njemu provela manje od ove količine vremena, možda deluje zdravorazumski – ima smisla da određeno vreme mora da prođe pre nego što hrana postane kontaminirana – ali da li je takva logika zaista pouzdana?

Vodeći se upravo ovim pitanjem, dvoje mikrobiologa sa američkog Univerziteta Ratgers je sredinom prošle decenije sprovelo studiju kojom su testirali čuveno pravilo. Oni su komade četiri vrste hrane – (isečene) lubenice, hleba (bez kore), hleba namazanog maslacom i gumene bombone – ispuštali na četiri različite površine – nerđajući čelik, keramičke pločice, drvo i tepih – na koje su prethodno naneli bakterije (Enterobacter aerogenes, slična salmoneli) koje su uzgajali koristeći dva različita sredstva. Istraživači su hranu ispuštali sa visine od 12,5 cm i ostavljali da na površinama stoji: 1) manje od jedne sekunde, 2) pet sekundi, 3) pola minute i 4) pet minuta. Kombinacija ova četiri faktora (četiri vrste hrane, četiri tipa površine, dva sredstva za uzgoj bakterija i četiri vremenska intervala) iznedrila je ukupno 128 scenarija prenosa, a svaki od njih testiran je po 20 puta.

Studija je pokazala da duži vremenski intervali zaista rezultiraju većim stepenom prenosa, ali i da hrana koja je bila minimalno izložena (manje od jedne sekunde) i dalje može da bude kontaminirana. „Bakterije mogu momentalno da kontaminiraju“, izjavio je jedan od istraživača, profesor Donald Šefner, u saopštenju za štampu povodom objavljivanja studije.

Studija je takođe pokazala da prenos bakterija u podjednakoj ili još većoj meri od vremena izloženosti zavisi od sastava hrane i tipa površine na koju ona pada. Najmanji stepen kontaminacije imale su gumene bombone, a najveći lubenice, zbog vlage. „Bakterije nemaju noge i kreću se sa vlagom, tako da što je hrana vlažnija, to je rizik od prenosa veći“, rekao je Šefner. Što se tiče površina koje su istraživači testirali, tepih je imao znatno niže nivoe prenosa od pločica i čelika, dok su nivoi prenosa na drvetu varirali.

Prema tome, možemo da zaključimo da 1) jesti hranu sa poda, makar ona na njemu provela manje od sekunde, nikada nije u potpunosti bezopasno, 2) što je hrana duže na podu, to je nivo kontaminacije veći, 3) vlažna hrana je naročito podložna kontaminaciji i 4) nivo prenosa bakterija je niži na tepihu nego na drugim površinama.

„Reći ću vam javno da sam jeo hranu sa poda“, izjavio je Šefner za Njujork tajms nakon što je studija objavljena, obećavši da će ubuduće biti oprezniji: „ako ispustim parče lubenice na svoj relativno čist kuhinjski pod, kažem vam, ono ide u kompost“.

Predrag Mijatović, FakeNews Tragač