Da li postoji potpuno fotografsko pamćenje?


Znate ono kada ste zaboravili ime vašeg komšije odmah nakon što vam ga je rekao? Ili kada ste pokušali da se setite gde ste ostavili ključeve, ali ste umesto toga pronašli izgubljenu čarapu iz 2017. godine? Dobro došli u klub! Većina nas smrtnika luta kroz lavirint sećanja s kompasom koji uvek pokazuje na Zaborav.

Ali, šta je s fotografskim pamćenjem? Da li ono zaista postoji ili je to samo legenda poput čudovišta iz Loh Nesa, jednoroga ili savršeno uravnotežene dijete?

Neki ljudi, posebno deca, mogu imati ono što se naziva eidetičko pamćenje. To znači da su sposobni da zadrže vrlo detaljnu sliku onoga što su videli, ali obično samo za kratak period (maksimum nekoliko minuta). Ova sposobnost se obično smanjuje s godinama. Ovo se objašnjava time da se deca više oslanjaju na vizuelne stimulanse, dok odrasli balansiraju između vizuelnih i auditivnih znakova, što otežava formiranje eidetičkih sećanja.

Sa druge strane, ne postoje ubedljivi dokazi koji podržavaju postojanje potpunog fotografskog pamćenja. Iako se neki pojedinci mogu pohvaliti neverovatnim sposobnostima pamćenja, ideja o trenutnom kodiranju slike u trajno sećanje je više puta opovrgnuta. Američki naučnik i pionir razvoja veštačke inteligencije Marvin Minski u svojoj knjizi „Društvo uma” (The Society of Mind) naziva priče o fotografskom pamćenju „neutemeljenim mitom“.

Većina ljudi ima neku vrstu fotografskog pamćenja, u smislu da je pamćenje vizuelnog materijala kod većine ljudi mnogo bolje i detaljnije od sećanja na većinu drugih tipova materijala. Na primer, većina će se mnogo lakše setiti lica nego imena. Ipak, ovo suštinski nema veze s fotografskim pamćenjem, to samo pokazuje uobičajenu razliku između vrsta pamćenja. Čak i vizuelna sećanja koja izgledaju kao da se približavaju fotografskom idealu daleko su od istinski fotografskih. Ova sećanja nastaju zbog dva faktora – urođenih sposobnosti i dobrog poznavanja određene materije.

Kod osoba sa savantskim sindromom, koji se ponekad javlja u sklopu autizma, mogu postojati neverovatne sposobnosti pamćenja. Na primer, neki ljudi s ovim sindromom mogu da zapamte velike količine informacija s gotovo savršenom tačnošću. Ipak, i ove sposobnosti obično imaju svoje specifične granice i nisu potpuno ekvivalentne onome što bi se opisalo kao fotografsko pamćenje.

Postoje pojedinci sa izuzetno razvijenom autobiografskom memorijom, što znači da mogu detaljno da se sete događaja iz sopstvenog života, ponekad sa zapanjujućom količinom detalja. Međutim, ovo se ne smatra istim kao fotografsko pamćenje, jer se odnosi pre svega na događaje i iskustva, a ne na vizuelne slike.

Skloni smo i verovanju da su naša sećanja na neki važan događaj posebno tačna, jer deluju živopisno i precizno. Na primer, 12. septembra 2001. godine, 54 studenta na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini zabeležilo je svoja sećanja na trenutak kada su čuli za terorističke napade dan ranije, kao i na jedan nedavni svakodnevni događaj. Istraživači su ih testirali prve, šeste i trideset i šeste nedelje nakon događaja i otkrili da su se njihova sećanja na oba događaja smanjivala tokom vremena, mada su studenti čvrsto verovali da je njihovo sećanje na 11. septembar potpuno tačno.

Bilo kako bilo, iako postoje ljudi sa izuzetnim sposobnostima pamćenja i specifičnim talentima za memorisanje vizuelnih informacija, potpuno fotografsko pamćenje u smislu apsolutnog i neograničenog pamćenja svih detalja bilo kog vizuelnog prikaza – po svoj prilici ne postoji.

Đorđe Majstorović, FakeNews Tragač

Ukratko

12/06/2024

Ne, Adriana Vilagoš nije iz Vrbasa

Sportklub (podsajt portala N1) objavio je vest o velikom uspehu Adriane Vilagoš, mlade bacačice koplja, koja je na Evropskom prvenstvu u Rimu osvojila srebrnu medalju. U tekstu…

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA