Prva slika. Kopenhagen. Ambasada Srbije u Danskoj organizuje izložbu „Fonetsko pismo – srpska ćirilica, od solunske braće do Džordža Bernarda Šoa“.
Druga slika. Banjaluka. Premijer Republike Srpske izjavljuje kako je „dobitnik Nobelove nagrade za književnost i veliki irski dramski pisac Džordž Bernard Šo uvijek isticao da je ćirilica najsavršenije pismo i zaokružen i logičan sistem“.
Treća slika. Beograd. Politika javlja: „No za nas Srbe, posebno drago je saznanje da je ovaj slavni pisac i mislilac bio oduševljen srpskom azbukom, smatrajući je najsavršenijim pismom na svetu“.
I u čemu je sad problem? Lepo je čuti ovako nešto. Velik broj nas i dalje gaji poseban, emotivni odnos ka prvom pismu kojim je naučio da barata. Da nejednakim slovima napiše ispiše svoje ime: даНиЈеЛ аПРо. Pa još ako to pismo pohvali nobelovac odrastao na nekom tamo ostrvu iza celog kontinenta…
Međutim, ispostaviće se naknadno da su Šoove veze sa srpskim pismom i jezikom poprilično preuveličane. Izjave i tekstovi o ovoj temi uglavnom sadrže niz netačnih, sumnjivih i neproverivih podataka. Nemoguće je, naravno, s ovom distancom utvrditi koje je sve stavove Bernard Šo zastupao. Bio je poprilično poseban tip. Ipak, FakeNews Tragač je – tragom testa u Politici iz septembra 2019 – pokušao da otkrije o čemu se radi.
Nismo došli ni do jednog relevantnog izvora koji bi potvrdio da je irski pisac zaista smatrao „da je srpska ćirilica najsavršenije pismo na svetu“. Ne može se sa sigurnošću tvrditi ni da je u testamentu ostavio novac onom „Englezu koji uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu“.
A upravo to piše na Šoovoj stranici na Vikipediji na srpskom jeziku. Kao referenca za blisku vezu Šoa i srpske ćirilice navodi se biografija koju je 1998. napisao Majkl Holrojd – Bernard Shaw: A Biography. FakeNews Tragač pretražio je ovo delo i ni na jednom mestu nije našao da se uopšte pominju srpski jezik, ćirilica ili Vuk Karadžić.
Zapravo, ni pretraga Šoovih sabranih dela (književnih i publicističkih) na oko 7.000 stranica nije dala rezultate. O srpskoj azbuci jednostavno se tu ne govori. U poznatom predgovoru Pigmalionu – drami o Henriju Higinsu, profesoru fonetike (igra se u Pozorištu Boško Buha u Beogradu) – Šo se zalaže za reformu engleskog jezika. Ali ne po uzoru na srpski.
Ipak, autor teksta u Politici tvrdi da je Šo u svom testamentu „zaveštao 367.000 funti, što je oko 48 miliona dinara, onome ko pojednostavi englesku abecedu po uzoru na srpsku azbuku“. Dalje zaključuje da je „ova vredna nagrada i posle više decenija ostala neuručena jer se još uvek nije pojavio neki ‘britanski Vuk Karadžić‘“.
Teško je poverovati da Englezi čekaju da se pojavi taj zamišljeni „britanski Vuk Karadžić“. A stvaranje nečega što će postati poznato kao Shavian alphabet (iliti Shaw alphabet) već se odigralo. Pripisuje se izvesnom Ronaldu Kingsliju Ridu. On je 1960. nagrađen za rad na kreiranju novog sistema znakova za pisanje na engleskom jeziku kojim se predlaže fonetski pristup kao zamena za postojeći, konvencionalni speling.
Ostalo je zapisano i da je firma za proizvodnju pisaćih mašina Imperial iz Lestera dve godine kasnije proizvela pra dva primerka mašina sa „Šoovim slovima“ (namenjena upravo kreatoru pisma i njegovom saradniku).
Nesporno je takođe da je Shavian alphabet nastao po uzoru na stenografiju (brzopis). Sam Šo uspostavio je kriterijume za novo pismo. Istina, srpska azbuka zadovoljila bi pojedine kriterijume (ne sve), ali opet ne postoji podatak koji bi ukazao da je Šo želeo da novi sistem znakova bude inspirisan baš ćirilicom. Po njemu, on bi trebalo da ima sledeće karakteristike:
- da ima najmanje 40 znakova,
- da bude fonetski koliko je to moguće
- da bude različit od latiničnog alfabeta (da bi se izbeglo da bude tretiran kao greška)
Tekstovi o poreklu i razvoju novog pisma ne pominju srpsku azbuku kao model. Naš jezik javlja se kao primer među onima koji su u 19. veku doživeli značajnu reformu (u tom kontekstu navode se, recimo, i turski, vijetnamski, arapski), a ne kao putokaz za novi „Šoov jezik“.
Dostupni onlajn podaci na engleskom jeziku Šoa i ćirilicu dovode u vezu uglavnom na otvorenim platformama (Jahu, Kvora, TWC, Vorld referens itd.) i to po pravilu kao (često osporavani) doprinosi anonimnih članova iz Srbije i regiona.
Na kraju – gde su ti milioni koje Politika pominje? Šta se zapravo dogodilo s pripadajućom novčanom nagradom?
Novca nema. Posle smrti Bernarda Šoa 1950. usledili su složeni pravni postupci. Preovladao je, međutim, stav da novac može biti dodeljen konkretnim osobama ili institucijama, a ne apstraktnim idejama. Većinu novca koji, po pisanju Politike čeka na imaginarnog britanskog Vuka iz Tršića, već su podelili Nacionalna galerija Irske, Muzej Velike Britanije, te Kraljevska akademija dramskih umetnosti.
Danijel Apro, FakeNews Tragač