Da li leminzi okončavaju život suicidom?

Godine 1958. Volt Dizni je u okviru serijala Avanture stvarnog života (engl. True-Life Adventure) producirao dokumentarni film Bela divljina, u kojem je posebna pažnja posvećena leminzima i njihovom navodnom impulsu za masovno samoubistvo. Snimanje ovog „smrtonosnog marša“ realizovano je pomoću pažljive montaže, specifičnih uglova kamere i postavljanja leminga na svojevrsnu okretnu platformu prekrivenu snegom. Film čak nije ni sniman u prirodnom staništu leminga, već u Alberti, kanadskoj provinciji bez izlaza na more. Kako bi realizovala scenu, Diznijeva ekipa je nabavila leminge od Inuita u Manitobi, nekoliko provincija dalje, i kompletno improvizovala migraciju.

Ovaj falsifikat doprineo je širenju mita o leminzima koji, vođeni „nerazumnom histerijom“, navodno sami biraju sopstvenu propast.

Istraživanje iz 1983. godine, koje je sproveo producent Kanadske radiodifuzne korporacije, Brajan Vali, otkrila je da su scene s leminzima bile veštački inscenirane. Umesto spontanog skoka u okean, leminzi su zapravo bili bacani, ili naterani da skoče s litice od strane filmske ekipe. Veštom montažom gledaocu se sugerisalo da leminzi namerno okončavaju svoje živote.

„Oni ne rade ništa slično tome. Jednostavno, biologija ne funkcioniše tako“, izjavio je Endi Baltensperger, pejzažni ekolog iz Međunarodnog arktičkog istraživačkog centra pri Univerzitetu Aljaska za jedan od najpopularnijih naučnih sajtova Lajv sajens.

Ipak, bez obzira na to što je ova priča fabrikovana, definitivno postoje izvesne osobine leminga koje su pomogle da se ona dosta dugo održi.

Pre svega, leminzi su poznati kao dobri plivači. „Na mnogim malim ostrvima na severu Norveške postoje populacije leminga koji su preplivali jezera ili reke kako bi došli do novih staništa“, rekla je Doroti Erlih, viša istraživačica sa Arktičkog univerziteta Norveške, za Lajv sajens. „Međutim, ponekad, kada leminzi prelaze vodene površine, možda neće pronaći drugu obalu jer imaju veoma loš vid. U tim slučajevima, mogu se udaviti“, dodala je Erlih.

Takođe, na svakih tri do pet godina dolazi do iznenadnog porasta u populaciji leminga, kada veliki broj njih preplavi tundru. U tom periodu brojnost njihove populacije može se povećati i do deset puta. Objašnjenje leži u tome što tokom zime leminzi žive ispod snežnog prekrivača i samim tim imaju pristup vegetaciji koja raste na tlu, tako da su u mogućnosti da do proleća formiraju velike populacije. Sa druge strane, važan faktor u celoj priči igraju i predatori. Određene vrste lasica su posebno prilagođene lovu na leminge, jer imaju tanka tela koja mogu da stanu u tunele leminga pod snegom.

„Dizni je morao da dobije tu ideju odnekud“, rekao je biolog Tomas Makdonou. „Verovatno su u Dizniju pomešali raseljavanje sa migracijom i preuveličali deo istine“, dodao je on.

Ova tema obrađena je i u jednoj emisiji na TV kanalu Animal Planet, gde je čak ovaj mit postavljen na prvo mesto među najekstremnijim mitovima o životinjama. U video-klipu ispod možete videti i kako je dekonstruisana ova neistina, kao i pomenuta sporna scena iz Diznijevog dokumentarca.

Đorđe Majstorović, FakeNews Tragač