Da li ajkule mogu da namirišu krv sa kilometarske razdaljine?

Holivud nas je uverio da ajkule imaju natprirodno čulo mirisa. Neku verziju ove scene videli smo toliko puta da je sada možemo zamisliti u glavi: plivač u sred okeana počinje (iz kojeg god razloga) da krvari, kamera prvo prati kapi krvi dok tonu, a onda velikom brzinom putuje stotinama metara dalje sve dok se ne približi ajkuli koja pliva u suprotnom pravcu, što je njoj znak da se hitro okrene i krene u lov.

Tačno je da ajkule imaju izuzetno osetljivo čulo mirisa, ali scenariji u kojima one osete krv prolivenu kilometrima dalje ipak su hiperbola. Ajkule imaju po dve nozdrve sa obe strane glave – jednu koja vodu propušta unutra i drugu koja vodu propušta napolje (za razliku od nas, ajkulama nos služi samo za miris, ne i za disanje). Unutar nozdrva nalaze se specijalizovane ćelije čiji se receptori aktiviraju prilikom susreta sa hemikalijama iz propuštene vode, čime se šalje signal mozgu koji on prepoznaje kao miris.

Zbog toga što su ove ćelije izrazito osetljive, kao i zbog veličine olfaktornog bulbusa (deo mozga koji je zadužen za miris), ajkule mogu da detektuju sićušne količine određenih hemikalija. Američki muzej prirodne istorije navodi da takozvana limunska ajkula može da detektuje ulje od tune ako se svega deset kapi nalazi u prosečnom kućnom bazenu; za druge vrste ove životinje dovoljna je samo jedna kap u olimpijskom bazenu da prepoznaju svoj plen, dok neke ajkule mogu da detektuju ovako sićušne količine na razdaljini od nekoliko stotina metara, pod uslovom da im drugi faktori poput pravca i brzine morske struje idu u prilog. Dakle, nesporno impresivan njuh, ali ne i sa kilometarskim dometom.

Doduše, moguće je za ajkule da uđu u trag plenu koji je na toj udaljenosti iako njihovo čulo mirisa ne može toliko daleko da dobaci. Kao što mi možemo da osetimo nešto sa veće razdaljine ako vetar donese određeni miris do nas, tako i ajkule mogu da namirišu molekule koje su struje donele do njih, a zatim i da ih prate do izvora. Inače, tipična površinska brzina morskih struja je oko 1 km/h, ali druge okolnosti, kao što su zamućenost i uzburkanost vode ili pravac u kojem je ajkula okrenuta, takođe utiču na to da li će miris dospeti do njenog nosa, tako da je za ovaj scenario nezahvalno licitirati maksimalni domet.

Međutim, čak i ako krvarite u sred okeana i okruženi ste ajkulama, to i dalje ne mora biti razlog za (ogromnu) paniku. Prema podacima Prirodnjačkog muzeja Floride, svega 14 ljudi je preminulo od ujeda ajkule 2023. godine, od kojih je 10 bilo žrtva takozvanih neprovociranih ujeda (koji nisu inicirani od strane ljudi) u ukupno 69 takvih incidenata. Poređenja radi, od udara groma je iste godine samo u Sjedinjenim Američkim Državama poginuo identičan broj ljudi (14).

Osnovni razlog zašto su ove brojke toliko niske je jednostavan – ajkule prosto ne privlači ljudsko meso, pa tako ni miris ljudske krvi. Budući da su evoluirale milionima godina pre nas, mi nismo deo njihove ishrane, već sitnije ribe i beskičmenjaci, odnosno foke, morski lavovi i drugi morski sisari u slučaju većih vrsta ajkula. Do napada na ljude obično dolazi kada je ajkula zbunjena ili radoznala i krene da istražuje šta se to nalazi u vodi. Problem za nas je što one, u nedostatku ruku, istražuju svojim ustima.

Predrag Mijatović, FakeNews Tragač