30.09.2025.Voleli biste da je bolonjeze sos koji je vaša majka spremila makar malo manje kiseo. Da je u njega ubacila barem trunku šećera, on bi uskladio kiselkast ukus pasiranog paradajza sa ostalim aromama u vašem tanjiru. Bez obzira na to, po završetku večere ljubazno ćete se zahvaliti majci i na njeno pitanje „Kakav je bio sos?“, odgovoriti sa „Odličan mama, niko ga ne pravi bolje od tebe!“. Da se peh sa sosom dogodio kuvaru u nekom restoranu, imali biste opciju da potpuno iskreno i bez griže savesti napišete oštru onlajn recenziju restorana u kom ste večerali i završite je rečima „Jeste li vi uopšte čuli za šećer?“.
Zbog čega govorimo neistine, i jesu li sve neistine laži? „Postoje mnogi konteksti u kojima su neistine i nebuloze i prihvatljivi i očekivani i za koje se teško može reći da nanose štetu“, piše norveški filozof Laš Fr. H. Svensen u svojoj knjizi „Filozofija laži“ (Geopoetika, prevod Gorane Knežević i Milice Višnjić). Ova kratka i pitka knjiga otkriva nam šta je to potrebno da bismo izgovaranje neistina nazvali laganjem, kakve sve vrste laganja postoje i zbog čega lažemo. Svensen u njoj čitaocima predstavlja različite, često suprotstavljene, stavove poznatih filozofa o lažima i istini i njima dodaje sopstveni osvrt na temu.
Koja reč je antonim reči laž? Većina nas bi pohitala da odgovori kako je u pitanju reč „istina“. „No nije nužno tako“ – objašnjava Svensen – „suprotnost laži nije istina, već istinitost“. Prema autorovom mišljenju, postoji „čitava mirijada“ teorija o tome šta je priroda istine, ali odgovoru na to pitanje nismo ništa bliži danas, nego pre 2.500 godina. S druge strane, istinitost – prema britanskom filozofu Bernardu Vilijamsu – ima dve ključne vrline: iskrenost i tačnost. Iskreni smo ako o nečemu govorimo baš onako kako smo to zaista doživeli, a tačnost postižemo ukoliko se potrudimo da razotkrijemo kako nešto zaista jeste. Da biste govorili istinito morate posedovati obe navedene vrline. „Iskrenost nije od naročite važnosti ako niste pokušali da odvojite bitno od nebitnog, a tačnost je ništavna ako govorite suprotno od onoga za šta verujete da je istinito“, pojašnjava Svensen.
Norveški filozof takođe podvlači da je od izuzetne važnosti razlikovanje istinitosti od istinolikosti. Drugi termin označava rasuđivanje o istini na osnovu unutrašnjeg osećaja o njoj. „U ovom slučaju presuda o istinitosti se ne donosi na osnovu objektivnih činjenica“, navodi Svensen i dodaje da je za one koji baštine istinolikost nešto istinito samo ako osećaju da je tako. Za njega je istinolikost možda i veći problem od lažljivosti.
A šta bi bile laži? Sud o tome da li je nešto laž ili ne umnogome zavisi od konteksta. „Da li neko laže ili ne, ne zavisi od toga da li je ono što govori istinito ili neistinito, već da li sam veruje da je ono što govori istinito ili neistinito“, piše Svensen. Dakle, autor objašnjava da postoje i takozvane „istinite laži“ jer „ono što je presudno u tome da li je nešto laž jeste tumačenje osobe koja se izjašnjava o stvarnom stanju stvari, a ne sama stvarnost“. Konačno, možemo da zaključimo da lagati znači reći nešto što mi sami ne smatramo istinitim, ali u kontekstu u kom drugi od nas zdravorazumski mogu očekivati istinu.
To da političari lažu može se posmatrati kao neka vrsta aksioma – činjenice koja se neupitno prihvata. Međutim, kroz istoriju, filozofi su na različite načine tumačili mesto laži u politici. Svensen u tom smislu izdvaja tri glavna normativa vezana za ovo pitanje:
Laganju nigde nije mesto, pa ni u politici.
Mada je iskrenost poželjna, treba pribeći laganju ako se ono isplati kako za pojedinca, tako i za državu.
Laganje je pogrešno, ali u politici je ponekad neophodno.
Najjasniji predstavnik prvog shvatanja je nemački filozof Imanuel Kant čija apsolutna zabrana laganja – kako je opisuje Svensen – jednako važi i za aktivnog političara i za „običnog“ građanina, bez obzira na to što su u politici ulozi nešto veći. Drugi normativ začeo je italijanski politički filozof Nikolo Makijaveli koji „nema primedbe na političke laži“. Štaviše, kako Svensen objašnjava, ovaj filozof misli da „čovek u svetu politike mora biti spreman da laže i obmanjuje ako mu je to od koristi“.
Predstavnik trećeg shvatanja je još jedan Nemac – Maks Veber. On je smatrao da je Kantova etika u politici neodbranjiva, a da je Makijavelijev normativ zapravo neetičan. Zbog toga, Veber traži središnju poziciju između moralne i realne politike. U tumačenju Svensena, Veber se pozicionira između Kantovog idealističkog zahteva da se u politici koriste samo moralno uzvišena sredstva i Makijavelijevog ciničnog stava da „cilj opravdava sredstvo“.
Početkom dvadesetog veka nastaju i moderni totalitarni režimi koji donekle preoblikuju sistem političkog laganja. Nemačka filozofkinja Hana Arent smatrala je da su laži totalitarnih pokreta skrojene tako da zapravo poništavaju razlike između laži i istine. Ona objašnjava da je tradicionalna politička laž imala za cilj pobedu u debati ili prikrivanje pojedinih činjenica nauštrb istine, dok moderna laž nastoji da izmeni stvarnost. Iz ovoga, Svensen zaključuje da je moderni politički lažov „pre svega tvorac, a ne mislilac, onaj koji preduzima korake ka tome da politika postane istina, iako još uvek nije istina“.
Ako sagledamo trenutni politički kontekst, fenomene post-istine i spin diktatora, jasno je da moderni političari mnogo nade polažu upravo u laži i njima srodne obmane. „Onaj ko nas laže, pokušava da nas navede da pomislimo da je stvarnost drugačija nego što jeste. Na taj način pokušava da uspostavi moć nad nama, tako što oblikuje našu svest po svojoj volji, umesto prema stvarnosti“, piše Svensen. Lažov, dakle, u neku ruku oduzima slobodu volje onome koga laže, uspostavljajući moć nad njim. Možda se upravo zato laž pozicionirala kao jedan od glavnih političkih alata u modernom, „slobodnom“ svetu.
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
