Čitali smo: „Faktologija“ Hansa Roslinga

Šta biste uradili u ovoj situaciji: Dobijate zadatak da smislite jedno kviz-pitanje s tri ponuđena odgovora, koje će potom biti postavljeno nasumičnim ljudima na ulici. Svaki put kad neko odgovori tačno – dobije 10 evra. Međutim, svaki put kad neko pogreši – vi dobijate 10 evra. Mogli biste da postavite ultrateško pitanje iz oblasti hemije ili fizike, ali tada će ljudi potpuno nasumično birati opciju A, B ili C, pa će na duže staze svaki treći odgovor biti tačan. Bolje je, zapravo, pronaći pitanje na koje veliki broj ljudi samouvereno daje isti pogrešan odgovor.

Evo i malo inspiracije. Koliko devojčica na svetu završava osnovnu školu u državama s niskim dohotkom? 20, 40 ili 60 posto? Kolika je danas očekivana dužina života u svetu? 50, 60 ili 70 godina? Kako se u poslednjih sto godina kretao godišnji broj žrtava prirodnih katastrofa? Dvostruko je viši, isti je, ili dvostruko niži? Pročitali ste uvod, pa znate u čemu je štos, ali Hans Rosling nam garantuje – a autor ovog prikaza potvrđuje – da će većina ispitanika potpuno promašiti metu. Roslingova „Faktologija“ (prevod Ksenije Vlatković u izdanju Lagune, 2020) donosi „deset razloga zašto pogrešno vidimo svet i zašto je sve mnogo bolje nego što zamišljamo“.

Istina je na suprotnoj strani

Roslingovu knjigu kupio sam čim je objavljeno domaće izdanje. Autor je izneo niz primera u kojima ispitanici, vodeći se instinktom negativizma, dosledno i predvidljivo precenjuju loše pojave u svetu i potcenjuju pozitivne. Inspirisan time, napravio sam sličan kviz za svoje studente, koji sam od tada priređivao barem deset puta. Svaki put rezultati bi bili isti, nalik onima koje je dobijao i Rosling: samo petina devojčica iz siromašnih zemalja ide u školu, očekivana dužina života je 50 godina, a broj žrtava prirodnih katastrofa se udvostručio… A istina je, verovali ili ne, na sasvim suprotnoj strani.

Anketa o ekstremnom siromaštvu, sprovedena u SAD, dala je ekstremno pogrešne procene: „Samo 6% ljudi je dalo tačan odgovor. Ostalih 94%, bez obzira na to za koga su glasali na izborima, bilo je uvereno ili da je stopa ekstremnog siromaštva u proteklih 20 godina ostala nepromenjena, ili, što je još strašnije, da se zapravo udvostručila – što je doslovce suprotno od onoga što se zaista dogodilo“. Stoga, Rosling se pita: „Kako tvorci javnih politika i političari mogu da rešavaju globalne probleme ako barataju pogrešnim činjenicama? Kako poslovni ljudi donose razumne odluke u ime svojih organizacija ako svet vide izvitopereno?“

Ne bi li tu sliku sveta učinio makar malčice preciznijom, Rosling je definisao deset principa faktologije koje treba da imamo na umu kada procenjujemo trendove: jaz, negativizam, prava linija, strah, veličina, generalizacija, sudbina, jedna perspektiva, okrivljavanje i hitnost. Ne morate pamtiti svih deset, dovoljan je lajtmotiv: nije sve tako crno.

Principi jaza i negativizma

„Mi volimo dihotomije. Dobro nasuprot zlu. Heroji nasuprot zloćama. Moja zemlja nasuprot ostatka sveta. Podela sveta na dve odvojene strane, koja se čini jednostavna i intuitivna, istovremeno je i dramatična, jer podrazumeva postojanje konflikta“, piše Rosling. Tako će nas, na primer, šokirati podatak da Južni Sudan i Monako imaju isti BDP, s tim što ga u Monaku stvara 38.000 ljudi, a u Južnom Sudanu 12,5 miliona. Prosečan stanovnik Monte Karla na pauzi za ručak zaradi celu mesečnu platu prosečnog Džubanca, stanovnika glavnog grada Južnog Sudana. Iako su ovakve slike bolne, treba imati u vidu da je reč o dva ekstrema.

Prema Roslingu, većina svetske populacije živi „na sredini skale zarade“, smanjuje se smrtnost odojčadi, deca se vakcinišu, a devojčice idu u školu: „Korak po korak, godinu po godinu, svet postaje sve bolji. Možda ne prema svakom pokazatelju svake godine, ali takav je opšti trend.“ Jedno od uputstava za čitanje podataka je, dakle, da posmatramo gde je pozicionirana većina, a ne koliko je jedan ekstrem udaljen od drugog. Takođe, kada u roku od mesec dana pročitamo tri vesti o avionskim nezgodama, treba se podsetiti da se o uspešnim letovima (a hiljade je takvih) vesti naprosto ne pišu, jer bi medij koji piše o ne-nastalim pandemijama, ne-razbuktalim sukobima i avionima koji nisu pali zapravo bio krajnje dosadan.

Da li je Rosling umro na vreme?

Kad god je redakcija Tragača razmatrala koju bismo knjigu mogli da predstavimo u „Čitaonici“, „Faktologiju“ sam čuvao kao zlatnu rezervu. Međutim, s vremenom sam počeo da stičem utisak da ju je vreme pregazilo. Hans Rosling je umro početkom 2017, ne stigavši da završi knjigu (to su učinili njegov sin Ula i snaja Ana), ali ni da posvedoči pandemiji kovid-19, invaziji na Ukrajinu, genocidu u Gazi, kao ni mogućim pretnjama koje donosi veštačka inteligencija. Delovalo mi je da je umro taman na vreme da spokojno ode s utiskom da svet zaista neoborivo postaje bolji.

Kada sam se za potrebe ovog prikaza iznova sreo s „Faktologijom“, video sam da je Rosling zapravo bio oprezniji nego što pamtim i da je posvetio dužnu pažnju različitim mukama savremenog sveta, poput klimatskih promena. „Kad god čujemo da neko kaže kako situacija postaje sve bolja, mi kao da pomislimo da on zapravo kaže ‘Opusti se, nema više mesta za brigu’ ili čak ’Zaboravi na to’. Ali ja ne mislim ovo kad kažem da situacija postaje bolja. Svakako ne zastupam mišljenje da treba zatvarati oči pred užasnim problemima u svetu. Samo kažem da situacija istovremeno može biti i loša i bolja”, piše on.

Ipak, ako smem da dodam, vredi razmisliti i o sledećem: moguće je da situacija istovremeno bude i loša i najbolja dosad i na korak od fatalne. Rosling bi, posmatrajući Iran, zadovoljno zaključio da je nivo pismenosti sve veći, a da je imunizacija dobro organizovana i široko prisutna. Međutim, u svetu koji je ovoliko krhak, svi ti sitni pomaci mogu postati irelevantni u trenu. Na primer, predsednik najmoćnije zemlje sveta objavi jednog dana na svojoj društvenoj mreži da će „čitava civilizacija noćas umreti“, pa se čovek zapita zašto takvih velikih senki s potencijalno razornim posledicama nema ni u jednoj Roslingovoj kalkulaciji.

U dirljivom pogovoru, Ula i Ana pišu da je Hans „do poslednjeg trenutka ostao znatiželjan i strastven u pogledu sveta“. Ta strast ka pozitivnom ga je, može biti, navodila da u džepu uvek nosi ružičaste naočare. Iako bi trebalo da se, kao fektčeker, na jednak način postavljam prema svim zabludama o ovom svetu, moram priznati da su mi filantropske generalizacije ipak draže od mizantropskih, pa ću u to ime i „Faktologiji“ progledati kroz prste.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač