Čitali smo: „Napitak za boljitak“ Sajmona Singa i Edzarda Ernsta

Mnoge osobe se usled nedovoljno informisanosti i valjanog znanja, ili pak nepoverenja prema konvencionalnoj medicini, olako okreću praktičarima i terapijama alternativne medicine. Na taj način troše znatan novac i, što je još važnije, rizikuju da budu pogrešno lečeni za svoje stanje. Zbog toga je važno proučiti da li su ovakvi tretmani prošli rigorozno naučno testiranje i da li su potvrđeni kao učinkoviti, što su učinili autori knjige simpatičnog naslova „Napitak za boljitak“ (DN Centar, prevod Dušanke Nikolić i Mirka Jakovljevića). Fizičar i komunikator nauke Sajmon Sing zajedno sa profesorom emeritusom komplementarne medicine Edzardom Ernstom čitaoce uvodi u kompleksni svet alternativne medicine i medicine bazirane na dokazima.

Na temelju relevantnih naučnih ispitivanja sprovedenih i objavljenih do 2008. godine, autori su proverili efikasnost četiri oblika alternativne medicine: akupunkture, homeopatije, kiropratike i herbalne medicine. Knjiga sadrži i dodatak sa kratkim pregledom 30 drugih alternativnih tretmana poput Bahovih cvetnih esencija, magnetoterapije i naturopatije.

U nastavku ćemo se fokusirati na homeopatiju i herbalnu medicinu, dok ćete akupunkturu, kiropraktiku i ostale alternativne terapije morati da istražite sami, čitajući ovo korisno i vrlo prijemčivo štivo (što svesrdno preporučujemo!).

Naučni metod nije „bauk“

Dok nam paralelno pružaju odgovore i dokaze o (ne)učinkovitosti svake od navedenih terapija, autori nas upoznaju sa najvažnijim pojmovima iz oblasti medicinskih istraživanja. Pojmovima za koje nam se može učiniti da su rezervisani isključivo za osobe koje su svoj život posvetile medicinskoj struci i nauci. Učimo da naizgled „teški“ termini ne moraju nužno biti i teški za poimanje. S tim u vezi, ne dajte se uplašiti medicinom baziranom na dokazima, randomizovanim i placebo-kontrolisanim kliničkim ispitivanjima, opservacionim istraživanjima i meta-analizama. Sing i Ernst na sebe preuzimaju kompleksan zadatak da sistematično objasne i razlože naučni metod, a radi boljeg razumevanja ovih naoko zamršenih koncepata, autori nas ubacuju u svojevrsni vremenski teleport. On nas ostavlja na stanicama važnih medicinskih otkrića, zastarelih lekarskih procedura, kao i prelomnih naučnih istraživanja.

Čitanje započinjemo i završavamo rečenicom koju je pre dve hiljade godina zapisao Hipokrat sa Kosa:

„Postoje, zapravo, dve stvari, nauka i mišljenje; ona prva vodi ka znanju, a ova druga ka neznanju“.

Prvi korak za utvrđivanje delotvornosti nekog načina lečenja podrazumeva davanje primata nauci nad subjektivnim mišljenjem. Šta se dešava kada to primenimo u slučaju homeopatije i herbalne medicine, iza kojih ujedno stoje multimilionski biznisi?

Homeopatija i herbalna medicina – čuda prirode ili pseudoterapije?

Na početku ovog segmenta još jednom ističemo da su zaključci autora izvedeni na osnovu značajnog broja istraživanja objavljenih do 2008. godine.

Homeopatija predstavlja tretiranje bolesti zasnovano na pretpostavci da ono što izaziva bolest može i da je izleči. Osnova homeopatskih „lekova“ mogu biti biljke, životinje i njihove izlučevine, minerali, pa čak i supstance poput bakterija, sekrecije, tumora, fekalije i bradavica. Aktivna supstanca stavlja se u teglu sa razređivačem (voda ili alkohol) koji tokom vremena rastvara njene molekule. Nakon određenog perioda čvrsta materija se uklanja, a preostala tečnost – tzv. matična tinktura – se dalje razređuje. Na primer, uobičajeno je da se jedna količina tinkture razređuje 100 puta, a ovaj postupak ponavlja 30 puta. Autori navode kako verovatnoća da ovoliko razređen lek (tzv. 30C) sadrži jedan molekul aktivne supstance iznosi „jedan u milijardu milijardi milijardi milijardi“. Oni konstatuju da je „gotovo sigurno da homeopatski lek 30C ne sadrži ništa više osim vode“. Premda homeopate tvrde da je ta voda specijalna jer poseduje „sećanje“ na originalnu supstancu, relevantna naučna istraživanja to nisu potvrdila.

Iako se homeopatija koristi u lečenju niza različitih oboljenja, od migrene do srčanih problema, istraživanja pokazuju da su navodna poboljšanja tokom tretmana zapravo rezultat placebo efekta. Terapija pruža ograničeno olakšanje na temelju toga što pacijent veruje u nju.

Neosnovane i opasne tvrdnje o homeopatskim rastvorima nisu nestale ni nakon prve decenije 21. veka, uprkos sve većem broju kvalitetnih studija koje upućuju na neefikasnost terapije. FakeNews Tragač je pisao o homeopatiji nakon što je popularna „travel influenserka“ izjavila da kubanski homeopatski rastvor od otrova plave škorpije predstavlja „lek za rak“.

Otrov plave škorpije u borbi protiv raka: zrnce nade rastvoreno bezbroj puta

Herbalna medicina podrazumeva upotrebu biljaka i biljnih ekstrakata za tretman i prevenciju niza oboljenja. Značajan broj lekova i tretmana konvencionalne medicine nastao je upravo izolovanjem i modifikovanjem aktivne supstance iz različitih biljaka – poput širokorasprostranjenog aspirina (hvala kori vrbe!). U slučaju herbalne medicine rezultati ispitivanja su mešoviti i variraju od biljke do biljke, zbog čega su autori knjige sastavili spisak najrasprostranjenijih herbalnih preparata čiju su učinkovitost ocenili na osnovu ishoda dostupnih istraživanja. Naučni dokazi za upotrebu kantariona za tretiranje blage do umerene depresije su dobri; đumbira za mučninu srednji; a azijskog žensena za impotenciju, rak i dijabetes slabi.

Oprez: postoji mogućnost upadanja u naturalističku zabludu!

To što je nešto prirodno ni u kom slučaju ne znači da vam ne može nauditi. Najveći problem sa uzimanjem herbalnih lekova „na svoju ruku“ proizlazi iz toga što mnogi od njih reaguju sa konvencionalnim lekovima. Na primer, ukoliko se uzima u obliku soka, aloja može izazvati dijareju, oštećenje bubrega, smanjenje količine elektrolita, ali i reagovati sa lekovima za srce i dijabetes.

Otkrićemo vam kratko da ishodi naučnih ispitivanja nisu bili naročito pozitivni ni prema akupunkturi i kiropraktici – makar za najveći broj stanja za koja njihovi praktičari navode da mogu da ih tretiraju. Zašto onda ljudi i dalje čvrsto veruju u alternativnu medicinu?

Iluzije alternativne medicine i „krivci“ koji ih promovišu

Autori sugerišu da je verovanje u tretmane alternativne medicine i dalje snažno iz tri razloga: privida prirodnosti, tradicije i holističkog pristupa. Praktičari ovih terapija uglavnom nastoje da ubede pacijente da je sve što je prirodno dobro i bez štetnih efekata, a da isto važi i za metode koje počivaju na tradiciji. Takozvani alternativni gurui neretko su glavni kritičari nauke i naučnog metoda, a kada im to ide u korist, posežu za prividom naučnog testiranja i pseudonaučnim žargonom. Takav žargon, navode Sing i Ernst, „može impresionirati laika, ali je naučno besmislen“.

U poslednjem poglavlju „Da li je istina važna?“ pisci govore i o „deset najvećih krivaca za promociju nedokazane i opovrgnute medicine“ među kojima se nalaze medijske ličnosti, lekari, alternativni gurui i drugi. Možda najzanimljivija činjenica jeste da se mediji na listi pojavljuju dva puta, što autori obrazlažu tvrdnjom da su oni „moćna sila kojom se utiče na javnost“, zbog čega „zaslužuju dva mesta u ovoj listi deset najvećih krivaca“.

Naposletku, čini se sasvim prigodnim da ovaj tekst privedemo kraju na sličan način na koji su to učinili i Sing i Ernst, odnosno ponovnim citiranjem tzv. oca medicine, Hipokrata:

„Postoje, zapravo, dve stvari, nauka i mišljenje; ona prva vodi ka znanju, a ova druga ka neznanju“.

Uprkos tome što je Hipokratova tvrdnja drevna, ona nije i zastarela. Što se ne može reći i za veliki broj terapija alternativne medicine.

 Teodora Koledin, FakeNews Tragač