Čitali smo: „O čemu govorimo kad govorimo o neznanju“ S. Prodanovića i P. Krstića

Kada se student, ophrvan ispitnim rokovima, požali da non-stop uči, reći će uz prigodnu gestikulaciju – „Ovolika mi je glava!“. Na račun onih koji su „lagani“, koji nemaju „ni brige ni pameti“, često ćemo čuti komentar „Eh, da mi je tvoj mozak, da se odmorim par dana“. Deluje, makar na nivou anegdote, da su učenje i znanje teret, da pritiskaju i opterećuju. Ovom se idejom – mada bez bilo kakve nadmenosti – otvara knjiga „O čemu govorimo kad govorimo o neznanju“ Srđana Prodanovića i Predraga Krstića.

Knjiga u izdanju Instituta za filozofiju i društvenu teoriju objavljena je 2021. i mogla bi se opisati kao ilustrovani esej o neznanju i greškama. Sjajna grafička rešenja, s entuzijazmom kakav se veoma retko viđa na ovim prostorima (sve pohvale Nadeždi Todorović i Tijani Radovanović) zahtevaće da knjigu s vremena na vreme vrtite u krug, da je čitate naopačke i da se zagledate u niz sitnih intervencija, poput podvlačenja i izokrenutih osmica.

Pohvala neznanju

Znanje se često određuje kao najsigurnija imovina: sve ostalo može da dođe i prođe, da nastane i propadne, ali (čitati glasom roditelja) „znanje ti niko ne može oduzeti“. Međutim, koliko je naše znanje pouzdano? I, još važnije, koliko nam je spokoja donelo?  „Postoji, naime, ili je postojalo, jedno kardinalno zagovaranje neznanja, jedna tradicija osporavanja poželjnosti znanja koja je proistekla iz uvida u njegovu destruktivnost“, pišu Prodanović i Krstić: „znanje unesrećuje, otežava život, baca u depresiju, vodi gubitku pouzdanog oslonca, dezorijentaciji i svemu sličnom“.

U svom „Rečniku čudnovatih tuga“ Džon Kenig nudi dva pojma kojima se priziva beg od znanja. Jedan je forkliring: izbegavanje naučnih objašnjenja, iz straha da će znanje upropastiti magiju, da će, recimo, poj ptica biti dešifrovan kao puko brbljanje, ili da će duga biti svedena na čin prelamanja svetlosti kroz sitne kapi vode. Drugi pojam je la kuna: „trunčica tuge koja se javlja zbog toga što više nema neosvojenih prostora, što poslednji istraživač nije bio dovoljno velikodušan da se pred poslednjim praznim mestom na mapi okrene i povede posadu kući“.

Ljudi su, kaže Stari zavet, proterani iz raja upravo zbog radoznalosti, i važi da „gdje je mnogo mudrosti, mnogo je brige“ (opet Stari zavet). U tom svetlu, mogli bismo se vratiti izreci „Blago budalama“, ali ovog puta bez gordosti: „ta izreka predstavlja tek nadmeni stav onih koji umišljaju da su znalci-mučenici, stav koji je u mešavini prezira i zavisti stvoren da derogira“.

Pohvala grešci

Središnji deo eseja posvećen je razmatranju značaja greške. Kao što je maločas iznet blagonaklon stav prema neznanju, tako je sada i sa greškom, koja je za Karla Popera „pretpostavka ne samo istine, nego i smislene potrage za njom“. Pokušaš, pogrešiš, shvatiš da si okinuo, pa sve ispočetka, dok nešto ne upali. Taj sistem – tvrdi Poper – nije svojstven samo genijima poput Alberta Ajnštajna, već i amebama. Dakle:

„Za nas nauka neka nikakve veze sa traganjem za izvesnošću, verovatnoćom ili pouzdanošću. Mi nismo zainteresovani za uspostavljanje naučnih teorija kao sigurnih, izvesnih ili verovatnih. Svesni naše pogrešivosti, jedino smo zainteresovani za to da ih kritikujemo i proveravamo, u nadi da ćemo iznaći gde smo pogrešili, da ćemo nešto naučiti iz naših grešaka i da ćemo, ako je sreće, napredovati ka boljim teorijama.“ (Karl Poper, 1962.)

Postoje greške koje nas, kao na federima, vraćaju na startnu poziciju. Iako to deluje deprimirajuće, u suštini može biti blagotvorno za one koji imaju dovoljno entuzijazma i samokritičnosti. Međutim, postoje i one greške koje nas neočekivano dovode do sjajnih otkrića, ali i smislene premise koje vode ka pogrešnim zaključcima.

Prodanović i Krstić uglavnom navode primere iz prirodnih nauka, jer oni svakako jasnije ilustruju algoritam pokušaja i pogrešaka. U humanistici stvari stoje malo drugačije, pa može biti da „polivalentna tumačenja imaju prednost nad jednoznačnim objašnjenjem“.

Pohvala kontrašima

Kada Nj. V. Grešku postavimo na pijedestal, valjda bi trebalo da kažemo i pokoju lepu reč za one koji fascinirani traženjem grešaka i rupa u određenim idejama i teorijama. „U naučnoistraživačkom preduzeću (…) veću vrednost imaju uočavanja problema tamo gde ih drugi ne vide i odatle izvedene one ’plodne’, ’smele’, ’izazovne’ hipoteze koje provociraju nova pitanja i otvaraju nova polja ispitivanja, nego one koje su pouzdano, ali tek ’trivijalno’ tačne“.

Da, kada ovo pročitamo, odmah ćemo se dosetiti nesrećnika koji su nekada davno ismevani i proganjani zbog ideje heliocentričnog sistema. Međutim, taj primer-prečica problematičan je na barem dva nivoa. Prvo, iz tvrdnje „osporavani su nekada bili u pravu“ ne sledi ništa o konkretnom slučaju. Drugo, danas ćemo naići na gomilu ekscentrika, uverenih da su u pravu samim tim što su „izašli iz stada“, što su „progovorili o onome o čemu svi ćute“, što razmišljaju „out of the box“.

Autori primereno napominju: „Zaista ne mislimo da se mora potpuno i svuda (recimo, u medicini, pa i svuda gde bi oslobađanje od odgovornosti za ono pogrešno urodilo pogubnim posledicama) destabilizovati odnos greške i istine, onog tačnog i onog pogrešnog“. Ako je redakcija Tragača tražila nekakav moto svih ovih godina – eto ga!

Stefan Janjić, FakeNews Tragač