30.09.2026.Volter Kronkajt, ugledni američki televizijski novinar koji je proglašavan osobom od najviše poverenja među građanima, svoje emisije na Si-Bi-Es-u (CBS) je završavao rečenicom „I tako stoje stvari“ (eng, „And that’s the way it is“). Pred kraj svoje karije, početkom osamdesetih godina prošlog veka, priznao je da stvari ipak ne stoje tako. „Moje usne su nekako bile zapečaćene skoro dvadeset godina… CBS News zapravo ne veruje u komentare i analize“, rekao je legendarni novinar. Ovu sliku nam prenosi američki politikolog Majkl Parenti na početku svoje knjige „Izmišljanje stvarnosti“ posvećene analizi izveštavanja američkih medija u prošlom veku. „Izmišljanje stvarnosti“ je odnedavno prevedeno na srpski u izdanju Balans Knjige (prevod Sandre Čolaković i Marije Filipović).
Majkl Parenti je doktorirao političke nauke na Univerzitetu Jejl 1962. godine i predavao na različitim koledžima i univerzitetima. Poznat je po svojim otvoreno levičarskim i antiimperijalističkim stavovima, koji su označavani i kao radikalni. Učestvovao je u antiratnim protestima još od šezdesetih godina prošlog veka i bio česta meta represije. U domaćoj javnosti poznat je po knjizi „Ubiti naciju: Napad na Jugoslaviju“ posvećenoj bombardovanju tadašnje države, tokom kog je i boravio u Jugoslaviji. Preminuo je početkom ove godine.
Parenti u svojoj knjizi „Izmišljanje stvarnosti“ pruža drugačiji pogled na slobodu štampe. Iako je knjiga napisana pre 40 godina (a kasnije dopunjavana) i fokusirana najvećim delom na američke medije, ona upozorava na pretnje po slobodu štampe koje često zaboravljamo. Parenti podseća da je sva diskusija o slobodi štampe uglavnom fokusirana na pokušaje vlade da utiče na protok informacija ili ga ograniči. Ipak, prema njegovom mišljenju, „većina cenzure se dešava u privatnom sektoru, i sprovode je vlasnici i oglašivači“. Parenti ne umanjuje ulogu države u nastojanju da kontroliše informacije, ali skreće pažnju na pogubnost uticaja kapitalističkog sistema na informisanje i spregu između vladajućih elita i korporacije koje zajedno oblikuju informacije u medijima.
Autor nam predstavlja sedam metoda izvrtanja činjenica. Prema njegovom mišljenju one su „političke prirode i otkrivaju obrazac pristrasnosti koji favorizuje dominantne klasne interese i etatističku ideologiju“.
Govoreći o selektivnosti, Parenti priznaje da „nijedan sistem komunikacije ne može izveštavati baš o svemu“, te da je selektivnost neizbežna i da ona svakako doprinosi određenoj pristrasnosti. Ali u isto vreme, novinari mogu težiti standardima pravičnosti i tačnosti, napominje autor. On postavlja pitanje zbog čega su trovanja nekoliko desetina ljudi lekom Tilenol (poznatog kao čikaška ubistva Tilenolom) od strane jednog poremećenog pojedinaca bila značajnija vest od smrti mnogo većeg broja ljudi zbog lekova koje plasiraju renomirane kompanije? Ili zašto smrti ljudi u padu aviona zaslužuju naslovne strane, a industrijsko trovanje radnika koje je dovelo do bolesti „smeđih pluća“ dobija manje pažnje?
„Kada primetimo da iza oblikovanja vesti verovatno stoje oni koji imaju moć, poziciju i bogatstvo, prelazimo sa liberalne kritike lošeg rada medija na radikalnu analizu o tome kako mediji previše dobro ispunjavaju svoju funkciju podrške sistemu“
Objašnjavajući ovu metodu izvrtanja činjenica Parenti između ostalog navodi da laži medija postaju evidentne onda kada silom prilika budu prinuđeni da govore istinu. Za primer uzima izveštavanje američkih medija o iranskom šahu kog su 25 godina prikazivali kao dobronamernog vladara i modernizatora nacije. Kada su iranski studenti upali u američku ambasadu i uzeli taoce, jedan od zahteva bio je da američki mediji objave šahove zločine. Ubrzo je javnost u SAD, a potom i javnost širom sveta saznala barem deo istine o zločinima, mučenjima i ubijanjima koje je autokrata sprovodio.
Novinari bi načelno trebalo da poštuju pravilo „obe strane“ priče. Međutim, autor smatra da to nekada nije dovoljno. Zašto? Pa, „obe strane“ nekada nisu sve strane priče. Na to, Parenti dodaje i da „ono što ponekad nedostaje u ravnoteži štampa nadoknađuje lažnom ravnotežom, kada pokušava da stvori utisak nepristrasnosti time što podjednako krivi strane koje nisu jednako odgovorne“.
Autor smatra da se najefikasnija propaganda ne oslanja isključivo na laži, već prevashodno na uokviravanje. „Uokviravanje se može postići načinom na koji su vesti upakovane, količinom medijskog prostora, plasmanom, tonom prezentacije, pratećim naslovima i vizuelnim efektima, kao i etiketiranjem i vokabularom“, objašnjava Parenti. U Srbiji, ova metoda izvrtanja činjenica pogotovo je prisutna u izveštavanju javnog servisa RTS, koji se trudi (često neuspešno) da izbegne eksplicitne laži, ali predano radi na uokviravanju priča tako da one „idu niz dlaku“ vladajućim elitama.
Iako često imamo utisak da mediji prenaglašavaju određene vesti kroz senzacionalizam ili potenciraju krize, njihova uloga je često sasvim suprotna – da neutrališu stvarnost. Jedan od načina da se to učini jeste korišćenje eufemizama i pasivnih fraza koje služe za prikrivanje. U modernom kontekstu, to je, recimo, korišćenje izraza „specijalna vojna operacija“ u ruskim medijima za invaziju na Ukrajinu. Parenti podseća na to kako je Njujork tajms izvestio da je predsednik Čilea Salvador Aljende umro u svojoj palati, iako ga je vojska ubila.
Dopunska ulepšavanja sprovode se kroz korišćenje različitih perifernih sredstava za oblikovanje priče koja utiču na to kako tu priču razumemo. To, recimo, mogu biti fotografije, ali i naslovi. Prema autoru, naslovi mogu dovoditi čitaoce u zabludu ukoliko ne pročitaju celu priču, ali i stvarati dominantno gledište o temi „uspostavljajući način razmišljanja koji utiče na to kako čitamo ostatak teksta“. Parenti ovde skreće pažnju na naslov Njujork tajmsa: „Američki pilot oboren u Iraku priča o užasima nakon hapšenja“. Bez daljeg čitnja priče pretpostavili biste da je pilot mučen u Iraku nakon što je njegov avion oboren. Zapravo je izrazio „žaljenje zbog ubijanja i uništavanja iračkog naroda“.
Prema autoru, ovo je najčešći metod uokviravanja stvarnosti. Da li je nešto emitovano na početku ili na kraju centralne informativne emisije? Da li je članak objavljen na naslovnoj stranici ili zakopan u unutrašnjost novina na nekom neatraktivnom mestu. I ovde bi nam bilo od koristi da se prisetimo izveštavanja našeg javnog servisa. Početkom 2025. godine, u jeku masovnih studentskih protesta u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Beogradu i drugim mestima, RTS je lažno balansirao izveštavajući i sa skupova vladajuće partije koji su organizovani i sa protesta. Međutim, skupovi vlasti su redovno dobijali bolje pozicije u centralnim informativnim emisijama, dok su izveštaji sa protesta bili puni neutralisanja stvarnosti i obgrljeni prilozima o uspesima Vlade.
Uprkos distanci od 40 godina i usmerenosti na američke medije, obrasci u izveštavanju na koje Parenti u svojoj knjizi skreće pažnju i te kako su uočljivi i u domaćim medijima danas. Od oglašivača koji plaćaju reklame samo u određenim tabloidima preko autocenzure medija, forsiranja konzervativizma i otvorene podrške Vladi – srpski mediji danas ne razlikuju se mnogo od američkih (nekada ali i sada). Fali im jedino više stila u plasiranju manipulacija.
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
