Čitali smo: „Rečnik gluposti i grešaka u rasuđivanju“ G. Beštela i Ž. K. Karijera

Na početku beše reč, a ubrzo nakon reči i Adam, koji je – treba li uopšte pominjati – govorio flamanskim jezikom. Pardon, pardon, donjobretonskim! Rođen je s bradom, ali bez pupka, i jedino belci potiču od njega. (Ispravka: jedino Jevreji.) Malo je poznato da je Bog uspavao Adama dok je stvarao Evu, jer je znao da će, kad dobije ženu, izgubiti svaku priliku za odmor.

Tako, recimo, izgleda niz budalastih tumačenja o izgledu i statusu prvog čoveka. A priča o početku sveta tek je… početak. Gi Beštel i Žan Klod Karijer godinama su skupljali gluposti iz raznoraznih knjiga koje su pretendovale da budu poučne, revolucionarne, vizionarske. „I evo u čemu je naša ludost: Strastveno smo uživali u veoma lošim knjigama“, kažu autori. Njihov „Rečnik gluposti i grešaka u rasuđivanju“, obimnu antologiju (uglavnom zabavnih) besmislica objavila je IK Kiša u prevodu Ivane Utornik.

Glupost je nepobediva

Da bi sklopili ovakvo delo, Beštel i Karijer morali su da se pretvore u knjiške moljce, spremne da provedu čitavu večnost u bibliotekama, gde su proučavali „hiljade i hiljade dela, posebno onih najgorih“. Kada su odabrane reference posložene abecedno, rečnik je bio zaokružen – mada ne i dovršen, jer glupost uvek ima još nešto da doda.

Može li „Rečnik gluposti“ makar sprečiti ponavljanje zabeleženih gluposti? Autori nam ne daju lažnu nadu: „Nemamo, niti smo ikada imali, nameru da se protiv gluposti borimo, a jedini pravi razlog za to je činjenica da je glupost nepobediva“.

Odnos prema gluposti ne mora nužno biti ratoboran. U njoj se, na određeni način, može i uživati. Tonom koji (u prvi mah) zvuči satirično autori poručuju: „Došao je trenutak da glasno zahtevamo da se u francuski obrazovni sistem uvede institucija tečaja gluposti. To bi trebalo da počne još u osnovnoj školi. Proučavanje isključivo lepih i inteligentnih dela, sem što obeshrabruje, pruža veoma pogrešnu sliku o proteklim vekovima, a još više o univerzumu koji nas okružuje“.

Beleške vizionara

Iako je Ajfelova kula danas prva asocijacija na Pariz, pa i na Francusku, oni koji su gledali njenu izgradnju predviđali su joj drugačiji status. U jednoj književnoj reviji iz 1898. piše da je reč o „gvozdenom monstrumu“, jednako ružnom i nepotrebnom, a Eduar Dimon proglašava je „svedokom gluposti, lošeg ukusa i prostačke inteligencije“.

Četiri decenije kasnije, pogledi su bili upereni u susednu Nemačku. „Gospodin Hitler je po prirodi umetnik, a ne političar i, kada bude rešio pitanje Poljske, okončaće svoje dane baveći se umetnošću, a ne vodeći rat“, izjavio je (vizionarski) premijer Velike Britanije Ser Nevil Čemberlen, dok je Alfons de Šatobrijan zaključio sledeće: „Hitler je dobar. Pogledajte ga okruženog decom. U njegovu iskrenost se ne sme sumnjati“.

I dok je Hitler slavljen kao umetnik i mirotvorac, prema jednom drugom Nemcu razvijale su se ozbiljne sumnje: Ž. Leru, profesor na Univerzitetu u Renu, rekao je za Alberta Ajnštajna da je „niko i ništa“, da se bavi falsifikatom nauke, te da su njegovi proračuni bez ikakve matematičke vrednosti.

Đavolja posla

Veliki broj odrednica u „Rečniku gluposti“ ukazuje na jedan interesantan šablon u odnosu citiranih intelektualaca prema novotarijama: kad im se neka promena ne bi dopala, povezali bi je sa đavolom. Lajon Loan proglasio je 1925. liker i bazene za „dve đavolje rabote“, preneražen time što postoje muževi koji bi svojim suprugama dozvolili da se kupaju s drugim muškarcima. Leon Bloa je „đavoljom rabotom“ nazvao ideju o bezbolnom porođaju, dok je Dolber na isti način opisao rendgenske zrake.

U sličnom, paklenom maniru, dodirivanje drugih osoba opisano je kao „poremećaj duha i zagađenje“, džez kao „majmunisanje“, bioskop kao „škola poroka i kriminala“, film kao „poslednji od velikih jevrejskih puteva“, dok je za krimi-romane rečeno da „uništavaju zdrav razum“ i doprinose porastu kriminala.

Lečite se, pod hitno

„Najinteligentnije životinje su najmanje obojene, a najmanje obojena od svih životinja je čovek“, zapisao je Š. de Blan, svrstavajući nas (valjda) u isti red s glistama i puževima. O ljudskoj vrsti može se saznati još i ovo: da su hromi ljudi „skloniji ljubavnoj strasti“ (Š. D. de la Belijer), da su ljudi sa velikom vilicom „izdajice i okrutni“ (Adamantios), da su niske osobe najbolji osvajači i generali (Č. Lombrozo), a tu je i jedno zanimljivo zapažanje grofice De Žans o ženskim grudima: „Dojke treba da su srednje veličine i postavljene tako da razmak između njih odgovara prostoru koji bi zauzimala treća dojka iste dimenzije“.

Iako najmanje obojen, a samim tim i najpametniji, čovek nije savršen. Može se, recimo, desiti da je ćelav. U tom slučaju treba da izgnječi muve i nanese ih na deo glave s kojeg je opala kosa (Fridrih Kristijan Leser). Rešenje postoji i za najteže bolesti. Lek protiv kancera je, na primer, kopriva skuvana u belom vinu i ulju (M. Ganj).

Beštel i Karijer proveli su gotovo dve decenije skupljajući građu za više od 3.500 odrednica. Da su kojim slučajem danas među nama, u Srbiji, istu količinu sadržaja verovatno bi mogli da skupe za nekih mesec dana predizborne kampanje. Očas bi se sastavilo 500 strana, sve sortirano od A do Ž, tj. od našeg „prvog čoveka“ pa sve do njegovog škaljarsko-kavačkog nadimka iz Skaj prepiski.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač