I vakcinisani se razbolevaju, i to je potpuno očekivano

I vakcinisani mogu da se razbole i to je potpuno očekivano. Ne samo od kovida, već i od varičela, malih boginja, dečije paralize i drugih zaraznih bolesti za koje je vakcinacija u većini zemalja obavezna. Nijedna vakcina nije 100% efikasna, što je posledica činjenice da određeni imuni sistemi nisu u stanju, ni posle vakcinacije, da generišu adekvatan odgovor koji bi ih zaštitio tokom narednih izlaganja zarazi. Ipak, ljude s takvim imunim sistemom štiti smanjena transmisija zaraze, koja se postiže vakcinacijom velike većine onih čiji su imuni sistemi u stanju da generišu adekvatan odgovor na zarazu.

Veliki broj dosadašnjih istraživanja pokazuje da su vakcine protiv kovida delotvorne i da se njihova efikasnost ne razlikuje mnogo od efikasnosti drugih vakcina protiv zaraznih bolesti. Klinička istraživanja dosledno pokazuju da je efikasnost vakcine Fajzer i Bajontek oko 95% kada su u pitanju prethodni sojevi koronavirusa. Slični podaci se dobijaju i u Izraelu, zemlji sa visokom stopom vakcinisanih upravo ovom vakcinom, gde je efektivnost vakcine protiv simptomatskog oblika zaraze izazvanog delta sojem 88%. Veoma slično ovom nalazu, u Velikoj Britaniji se registruje da je vakcina Fajzer i Bajontek 96% efektivna u kontekstu hospitalizacije kao rezultat zaraženosti delta sojem. Poređenja radi, nakon primanja druge doze MMR vakcine oko 99% osoba je imuno na male boginje, dok je vakcina protiv varičela 85% do 90% efikasna u sprečavanju svih infekcija varičelom, i gotovo potpuno efikasna u sprečavanju ozbiljnih posledica zaraze.

Zašto onda imamo daleko veći procenat zaraženih među vakcinisanima protiv kovida nego protiv varičela ili malih boginja?

Odgovor je veoma jednostavan: transmisija zaraze virusom koji izaziva varičele ili male boginje je gotovo potpuno zaustavljena velikim obuhvatom vakcinacije.

Vakcinisani protiv koronavirusa se ne razbolevaju zato što je vakcina neefikasna, već zato što nema dovoljno vakcinisanih, kako bi se transmisija virusa zaustavila.

Kada kažemo da je efikasnost neke vakcine 90%, to znači da osobe koje su vakcinisane imaju 90% manji rizik da će razviti bolest nakon izloženosti određenom virusu nego oni koji se nisu vakcinisali. To ne znači da smo 90% vremena zaštićeni od virusa, niti da će se 10% vakcinisanih sigurno razboleti. To zapravo znači, da će 90% vakcinisanih razviti adekvatan odgovor u uslovima izloženosti zarazi, odnosno da se neće zaraziti, da će razviti asimptomatski oblik zaraze ili da će imati laku kliničku sliku.

Sa druge strane, 10% osoba ima imunitet koji nakon vakcinacije neće razviti adekvatan odgovor na izloženost zarazi, te će u uslovima izloženosti zarazi imati jednaku verovatnoću da će se zaraziti ili razviti težu kliničku sliku, kao i nevakcinisani. Kao što je prethodno rečeno, jedini način kako je ove osobe moguće zaštiti od zaraze je smanjena transmisija zaraze, koja se postiže vakcinacijom onih čiji imuni sistem vakcinacijom stvara adekvatan odgovor na zarazu.

Šta se desi ukoliko se smanji obuhvat vakcinisanih?

Kada je vakcinacija od nekih zaraznih bolesti obavezna, kao što je to slučaj sa velikim kašljem ili difterijom, stiče se utisak da su te bolesti potpuno iskorenjene i da su deo nekih davnih vremena. Međutim, iskustva zemalja u kojima su u nekim periodima ojačali antivakcinalni pokreti protiv ovih vakcina, govore u prilog tome da bismo verovatno opet proživljavali pandemiju ovih naizgled arhaičnih zaraznih bolesti ukoliko bismo prekinuli proces vakcinacije.

U Japanu je tokom 1974. godine stopa vakcinisanih protiv velikog kašlja bila preko 70% i u toj godini su registrovana 393 nova slučaja zaraze, dok mrtvih nije bilo. Pet godine kasnije, jačanjem antivakcinalnog pokreta, i smanjenjem obuhvata vakcinisanih, registrovano je 13.000 zaraženih, a 41 osoba je preminula.

Slično se desilo i u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza tokom devedesetih godina prošlog veka. Dok je 1989. godine, bilo svega 839 slučaja zaraženih difterijom i nijedan smrtni slučaj, početkom devedesetih je niska stopa imunizacije za decu i nedostatak dodatnih vakcina za odrasle dovela do 50.000 zaraženih i preko 1.700 smrtnih slučajeva usled posledica difterije. Među tim osobama je bio i određeni procenat vakcinisanih, onih čiji imuni sistem nije u stanju da razvije adekvatan odgovor na zarazu ovim virusima, a koji su bili dovedeni u opasnost povećanom transmisijom zaraze izazvanom odlukom određenog procenta ljudi da se ne vakcinišu veoma proverenim vakcinama.

Zašto je u pojedinim zemljama veći procenat vakcinisanih nego nevakcinisanih među zaraženima?

U uslovima pandemije, kada vakcinacija nije obavezna, već se zemlje razlikuju po obuhvatu vakcinacije, vrlo je verovatno da će u jednom trenutku doći do porasta sumnje u efikasnost vakcine. Ukoliko procenat vakcinisanih nije dovoljno velik, da bi se zaustavila ili u velikoj meri smanjila transmisija zaraze, među zaraženima će, potpuno očekivano, iz prethodno navedenih razloga, biti i nevakcinisanih i vakcinisanih.

Ukoliko se u javnosti razviju očekivanja da vakcina štiti 100% od zaraze i da se – ukoliko smo vakcinisani – nikako ne možemo razboleti, onda će građani postati skeptični oko vakcinacije u uslovima u kojima se i vakcinisani oko njih razbolevaju. Osim što će vakcinisani, u poređenju sa nevakcinisanima, daleko češće imati asimptomatski oblik zaraze ili lakšu kliničku sliku, što je svakako adekvatan odgovor organizma na izloženost zarazi, za određeni procenat onih čiji imuni sistem nije u stanju da razvije adekvatan odgovor na zarazu izloženost virusu će proizvesti iste posledice kao kod onih koji nisu vakcinisani.

Sa porastom vakcinisanih u nekoj zemlji, raste i naš doživljaj da je oko nas sve više vakcinisanih zaraženo. I to je potpuno očekivano, jer što je procenat vakcinisanih u nekoj zemlji veći, očekuje se da će među zaraženima biti više vakcinisanih.

Zamislimo hipotetičku situaciju da se u uslovima u kojima je vakcina 90% efektivna smanjuje šansa da će vakcnisani biti hospitalizovani usled zaraze određenim virusom sa 1% na 0,1%.

Ukoliko je u populaciji od milion ljudi 900.000 njih vakcinisano, očekuje se da će 900 ljudi biti hospitalizovano usled zaraze virusom (0.1%). Sa druge strane, od preostalih 100.000 nevakcinisanih, njih 1000 će biti hospitalizovano (1%). U takvim okolnostima ćemo potpuno opravdano steći utisak da je svaka druga hospitalizovana osoba vakcinisana, a da je vakcina istovremeno veoma efikasna. Nažalost, u tim uslovima je vrlo verovatno da će usled subjektivnih pristrasnosti u interpretacijama takvih iskustava, doći do porasta skeptičnosti prema vakcinaciji među građanima.

Jedini način na koji mogu da se zaštite i nevakcinisani i vakcinisani, jeste da obuhvat vakcinacije bude dovoljno velik da se zaustavi transmisija zaraze. Nevakcinacijom ugrožavamo ne samo sebe i druge nevakcinisane osobe, već i određeni procenat vakcinisanih čiji imuni sistem nije u stanju da razvije adekvatnu reakciju na izloženost virusu, i koje ništa drugo ne može da zaštiti od virusa od toga da se što više nas vakciniše.

Za FakeNews Tragač,
Milica Lazić

Milica Lazić je doktorka psiholoških nauka i naučna saradnica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U svom istraživačkom radu bavi se subjektivnim blagostanjem i psihološkom rezilijentnošću, naročito u kontekstu aktuelnih i negativnih iskustava iz perioda odrastanja. Osnivačica je Psihološkog centra za mentalno zdravlje u zajednici “MentalHub”.