Koliko smo iracionalni kada procenjujemo rizik od nuspojava vakcinacije

Zamislite da ste roditelj deteta od godinu dana u periodu kada u vašoj državi vlada epidemija smrtonosnog gripa koji je fatalan za decu do tri godine. Stopa smrtnosti od ove zarazne bolesti je takva da umire 10 na 10.000 dece. Naučnici su otkrili vakcinu koja u potpunosti otklanja rizik od smrtnosti usled posledica gripa, ali vakcina ima određene nusefekte od kojih će umreti određeni broj dece.

Da li ćete racionalno doneti odluku kada vam se matematički predstavi rizik u obe situacije?

U jednom segmentu ovog istraživanja ispitanici su upitani da procene da li bi u slučaju primera sa početka ovog teksta vakcinisali dete ukoliko će nuspojave vakcinacije biti smrtonosne za određeni, tačno specifikovan procenat dece. Ispitanicima je zatim ponuđeno da se 10 puta izjasne o tome da li bi vakcinisali svoje dete u zavisnosti od rizika od smrtnosti usled nuspojava vakcinacije koji se kretao od 0 do 9 na 10.000 dece.

Ukoliko pogledamo zdravorazumski, čak i maksimalna smrtnost od vakcinacije od 9 na prema 10.000 je svakako bolja opcija u odnosu na smrtnost od 10 na prema 10.000 od posledica gripe. Ipak, da li su ispitanici u slučaju svih 10 opcija donosili ispravnu odluku?

Odgovor na prethodno pitanje je – naravno da ne:

Ovi ispitanici su odbacili čak i situaciju u kojoj od vakcinacije umire 1 na 10.000 dece, odlučujući se da u hipotetičkoj situaciji ne vakcinišu svoje dete, iako je smrtnost od gripe čak 10 puta veća.

Ukoliko je eksperimentalna instrukcija samo malo dopunjena i ukoliko je ispitanicima rečeno da bi od posledica nuspojava vakcinacije umirala ista deca kao i od posledica gripe, ispitanici su bili u većoj meri, ali nedovoljno racionalni. Naspram 9% ispitanika u prethodnoj hipotetičkoj situaciji, u slučaju kada je reč o smrti iste dece 47% ispitanika je procenilo da bi vakcinisalo dete kada je smrtnost od nuspojava vakcinacije 9 na prema 10.000. Više od polovine ispitanika ne bi ni u ovoj situaciji donelo ispravnu odluku, iako se radi o istoj deci, od kojih bi 1 od 10 na svakih 10.000 vakcinacijom bilo spaseno.

Iracionalna bića

Nekoliko decenija istraživanja u oblasti donošenja odluka u situacijama percepcije rizika donelo nam je brojne nalaze o tome kako smo mi uglavnom iracionalna bića. Međutim, ono što su nam istraživanja dosledno pokazala jeste da smo mi iracionalni na veoma predvidiv i sistematski način. To znači da je naše donošenje odluka obojeno određenim vrstama kognitivnih pristrasnosti, da se služimo određenim heuristikama ili prečicama u mišljenju, što dovodi do toga da grešimo iz istih razloga i u vrlo predvidivom pravcu.

Kada je u pitanju percepcija rizika u slučaju imunizacije, skloni smo različitim kognitivnim pristrasnostima u zavisnosti od toga da li se radi o novootkrivenoj vakcini u situaciji aktuelne epidemije ili o vakcinaciji koja se koristi dugi niz godina za zaraze sa kojima naša generacija nema iskustva. Ovo je razumljivo, budući da u prvom slučaju procenjujemo rizik kada imamo iskustvo sa aktuelno rizičnom situacijom, dok u drugom slučaju rizik procenjujemo u situaciji kada naša generacija ili generacije u nazad nemaju iskustvo sa stvarnom pretnjom. Takođe, na donošenje odluka o imunizaciji u kontekstu zarazne bolesti sa kojom generacijski nemamo iskustvo, veća dostupnost informacija o nuspojavama utiče na naš proces odlučivanja.   

U prethodno navedenom istraživanju, u kom se hipotetička situacija odnosila na aktuelnu epidemiju, možemo reći da su ispitanici donosili pogrešne odluke zbog nekoliko veoma povezanih kognitivnih pristrasnosti.

U situacijama u kojima smo primorani da donesemo tešku odluku, kada sve ponuđene opcije sadrže određeni rizik, pretežno se odlučujemo za status quo. Osim toga što smo skloniji nečinjenju kada odluka nužno sadrži prihvatanje određenog rizika, propuštanju smo skloniji i kada donošenje odluka percipiramo kao naporno. Dobar primer ovome je podatak da je u zemljama u kojima su građani po rođenju registrovani kao donori organa, ali mogu da se odjave kada god žele, broj donora preko 10 puta veći nego u zemljama u kojima se građani prijavljuju za donorstvo.

Averzija prema žaljenju

Jedan od razloga zašto smo u situaciji procene rizika skloniji činu propuštanja, nego činu izvršenja je nešto što se u psihologiji zove averzija prema žaljenju ili očekivanje žaljenja. Reč je o tome da percipiramo da ćemo više žaliti zbog onog što smo uradili, nego zbog propuštanja. Iako smo u slučaju bilo odabira činjenja, bilo odabira nečinjenja, mi ti koji smo doneli odluku, percipiramo da bismo u situaciji kada bi do smrti došlo usled posledica gripe manje krivili sebe.

Osim toga, moramo da uzmemo u obzir da naše odluke nisu nezavisne od emocionalnih procesa. Emocija koju doživljavamo tokom donošenja neke odluke utiče na to da li ćemo se opredeliti za čin propuštanja ili čin izvršenja.

Averzija prema dvosmislenosti

Kada je u pitanju emocija straha, koja je u većoj ili manjoj meri prisutna kada se nalazimo u pretećoj životnoj situaciji, bićemo skloniji izbegavanju rizika, ali i izbegavanju odluke. U situaciji koja izaziva strah smo stoga i skloniji nečemu što nazivamo averzijom prema dvosmislenosti. To znači da ćemo u neizvesnim situacijama pokazati sklonost ka poznatim i izvesnim verovatnoćama, čak i ako su one objektivno nepovoljnije, nego prema onima koje nemamo u iskustvu i koje smatramo neizvesnim.

Ovom je potrebno pridodati čitav niz kognitivnih pristrasnosti i heuristika kojima smo skloni kada nam vakcinacija nije nešto novo ili nepoznato i kada generacijski nemamo sećanje na period kad su se ljudi suočavali sa opasnošću od koje se vakcinacijom štitimo. Odnosno, kada su nam informacije o nuspojavama iskustveno bliskije nego doživljaj stvarne pretnje usled odbijanja vakcinacije. Tada, upravo nedostatak kolektivnog sećanja na epidemiju, i (ne)posredna dostupnost informacija o nuspojavama vakcinacije doprinosi tome da donesemo odluku koja je pogrešna. Istraživanja dosledno pokazuju da nam je svima svojstveno da se pri donošenju različitih odluka daleko više oslanjamo na iskustva kojih lako možemo da se prisetimo, nego što se bavimo procenom stope rizika.

Za FakeNews Tragač
Milica Lazić


Milica Lazić je doktorka psiholoških nauka i naučna saradnica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U svom istraživačkom radu bavi se subjektivnim blagostanjem i psihološkom rezilijentnošću, naročito u kontekstu aktuelnih i negativnih iskustava iz perioda odrastanja. Osnivačica je Psihološkog centra za mentalno zdravlje u zajednici “MentalHub”

Ukratko

TOP 5 – LOKACIJA MANIPULACIJA