Ne, prvi tačskrin nije napravljen u Nišu

Dnevni list Večernje novosti u uskršnjem trobroju objavio je tekst pod naslovom „Prvi tačskrin je napravljen u Nišu pre čak 36 godina“. U dirljivoj priči o nekadašnjoj niškoj kompaniji „EI Televizori“ jedan od inžinjera pomenute kompanije Zoran Stevanović priseća se 1987. godine, kada je ta kompanija proizvela „Jugotid“, prema pisanju novinarke Novosti „prvi prototip uređaja na dodir“. Međutim, iako je „Jugotid“ u to vreme išao u korak sa modernom tehnologijom, ne može se tvrditi da je „prvi tačskrin napravljen u Nišu“.

Kada je nastao prvi ekran na dodir?

Prvi ekran koji je bio osetljiv na dodir prsta nastao je u Velikoj Britaniji u Kraljevskoj ustanovi za radare (Royal Radar Establishment), istraživačkom centru pod pokroviteljstvom Ministarstva vazduhoplovstva. Izumeo ga je inženjer Erik A. Džonson još daleke 1965. godine. Iste godine Džonson je o svom izumu pisao u članku pod naslovom „Ekran na dodir—novi ulazno/izlazni uređaj za računare“ u naučnom časopisu „Electronics letters“.

U pomenutom članku Džonson piše da njegov uređaj ima „žice, osetljive na dodir prsta, na prednjoj strani katodne cevi na koje računar može da upiše informacije“. Na kraju članka on još navodi i da je jedan takav uređaj napravljen i „programiran za zadatke kontrole letenja“, te da je „njegova evaluacija u ovoj ulozi još uvek u toku“. Džonson je svoj izum šire objasnio prilažući i fotografije u članku pod naslovom „Ekrani na dodir: Programirani interfejs čovek-mašina“, objavljenom u časopisu „Ergonomics“ 1967. godine, a dve godine kasnije je i patentirao svoj uređaj.

Razvoj ekrana na dodir u CERN-u

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka u laboratorijama Evropske organizacije za nuklearna istraživanja poznatije kao CERN pravili su se planovi za stvaranje novog istraživačkog kompleksa pod imenom Super proton sinhrotron (SPS). SPS je trenutno druga mašina po veličini u CERN-ovom kompleksu akceleratora i ima gotovo sedam kilometara u obimu. Pomoću nje se, između ostalog, traga za materijom kakva je mogla biti u prvim trenucima univerzuma.

Ovako kompleksnom mašinom moralo bi se upravljati pomoću više stotina dugmića i prekidača, pa su istraživači i inžinjeri u CERN-u odlučili da nađu efikasniji način za kontrolisanje mašine. Frenk Bek, koji će kasnije postati zadužen za centralno kontrolno čvorište u kontrolnoj sobi SPS-a, zamolio je danskog inžinjera Benta Stumpea da reši problem. Za samo nekoliko dana Stumpe je Beku predložio da kreiraju kapacitivni ekran osetljiv na dodir sa fiksnim brojem dugmadi prikazanih na displeju. Predlog je prihvaćen, a Bek i Stumpe su svoju tehnologiju detaljno opisali u CERN-ovom izveštaju iz maja 1973. godine. Ova tehnologija koristila se u kontrolnoj sobi SPS-a sve do 2008. godine (1, 2).

Komercijalizacija ekrana na dodir

Iako su i ekrani na dodir razvijeni u CERN-u komercijalizovani i prodavani institutima i kompanijama već krajem sedamdesetih godina, do istinske komercijalizacije dolazi početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada ekrani osetljivi na dodir postaju šire dostupni. Kompanija Hjulet Pakard (Hewlett-Packard – HP) je 1983. godine javnosti predstavila svoj novi računar HP 150, koji je pored tastature posedovao i ekran osetljiv na dodir. Personalni računar HP 150 koštao je nešto manje od 3000 američkih dolara, a ova kompanija je do 1985. godine od tog modela zaradila oko 350 miliona dolara.

Međutim, ekrani na dodir početkom osamdesetih godina nisu bili rezervisani samo za glomazne personalne računare tog vremena. Japanska kompanija Kasio, poznata po proizvodnji satova, na tržište je plasirala svoj sat Casio TC-500 iste godine kada je svetu predstavljen računar HP 150. Ovaj sat, između ostalog, poseduje funkciju kalkulatora kojim se upravlja dodirivanjem displeja sata. Kako je opisano u uputstvu za korišćenje sata, on poseduje sistem CTDS (Crystal touch detection system) koji omogućava računanje pomoću dodirivanja površine ekrana vrhom prsta.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač