31.10.2024.„Grand Sirkeci Hotel“ ispisano je na nekada belim, platnenim, jednokratnim papučama, kakve se gostima dele u hotelima. One vire iz mešavine trave, suvog lišća i đubreta kraj ulaza u park prirode Kamaraš na obodima sela Horgoš, i ujedno predstavljaju jedini nagoveštaj o tome da su kroz ovaj deo šume prolazili brojni migranti. Istambulski hotel Grand Sirkeci je očigledno za neke migrante bio stanica na putu ka Evropskoj uniji, baš kao i Horgoš. Međutim, za razliku od bosforske stanice, panonska je po svoj prilici bila daleko surovija: tu je dolazilo do vatrenih obračuna među rivalskim grupama krijumčara ljudi, ubistava i policijskih racija.
Horgoš je selo na krajnjem severu Srbije, a prema poslednjem popisu stanovništva broji nešto više od četiri i po hiljade ljudi, većinom mađarske nacionalnosti. Položaj sela, tik uz granicu sa Mađarskom, učinio ga je vrlo pogodnim za grupisanje migranata koji planiraju ilegalan ulazak u EU. Tako je Horgoš od početka obimnije migrantske krize u Evropi pre oko deset godina postao stecište krijumčara ljudi (često takođe migranata) koji su naplaćivali ilegalno prevođenje preko granice.
Ipak, ono što je za došljake u Horgoš i okolne šume bio unosan biznis ili šansa za početak nekog novog života, za starosedeoce tog sela predstavljalo je razlog za brigu i strah. Barem smo tako mogli da čitamo u medijima proteklih godina. Upravo jedan od medijskih izveštaja sa Horgoša koji se ticao migranata motivisao je našeg čitaoca da nam uputi molbu da proverimo kako je lokalno stanovništvo zaista reagovalo na priliv migranata. Nas je prijava čitaoca motivisala da se uputimo u Horgoš i popričamo sa lokalcima.
Čitalac nam je uputio prijavu koja se ticala priloga internacionalnog servisa televizije Juronjuz. U prilogu koji traje nešto više od 90 sekundi naratorka objašnjava kako se život vratio u Horgoš nakon što je srpska policija racijama uspela da suzbije većinu ilegalnih migranata i relocira ih na druga mesta u Srbiji. Naš čitalac posumnjao je u tačnost tvrdnje s kraja priloga, gde naratorka objašnjava kako je „promena u Horgošu primetna“ jer „poslednji put kada je Juronjuz bio ovde gotovo sve je bilo zatvoreno i jedva da ste mogli videti čoveka u javnom prostoru“. „Ali sada su prodavnice otvorene i deca se igraju na ulici“, završne su reči u prilogu.
Međutim, da li su prodavnice ikada zatvarane zbog migranata?
Čini se da migranata u Horgošu zaista više nema. U selo smo stigli u kasnim prepodnevnim časovima i zatekli mnoštvo meštana kako užurbano obavljaju svoje svakodnevne poslove. Centar sela čini kružni tok koji razdvaja dom kulture, obdanište, ambulantu pekaru i okolne prodavnice. Tu su, naravno, i neizostavna slova koja izviru iz trave u parkiću pred domom kulture: „Horgoš“ je ispisano latiničnim slovima sa šarenim, cvetnim motivima.
Parkiramo se na staroj ali prostranoj autobuskoj stanici i krećemo ka centru sela. Prvo odredište nam je trafika koja se nalazi na samom kružnom toku. Rumena žena svetle kose, čije se lice ukazuje iza pulta gotovo zabarakadiranog različitim čokoladicama, žvakama i baterijama, rado će nam reći nešto više o odnosu lokalaca i migranata. Samo, kao i svi ostali meštani s kojima ćemo razgovarati, ne želi da se fotografiše ili snima.
„Nikada nismo zatvarali trafiku“, pomalo zbunjeno nam objašnjava. Čini se kao da ju je pitanje o zatvaranju prodavnica začudilo. „Čak ni kada je prošle godine došlo do pucnjave?“, pitamo. „Bilo je strašno i ljudi nisu izlazili na ulice, ali ni u jednom trenutku ništa nije prestalo da radi. Baterije, 200 dinara četiri komada?“. Da, trebaju mi baterije – koristim dve baterije za tri daljinska upravljača već šest meseci. Zahvaljujemo se na odgovoru i baterijama pa nastavljamo dalje.
S istočne strane kružnog toka, na putu koji vodi ka Kanjiži, nalazi se glavna prodavnica u selu. Okej, titulu „glavne prodavnice“ smo joj dodelili mi, ali se svakako radi o najvećoj prodavnici prehrambenih proizvoda u naselju. Gužva nam malo remeti strategiju. Deluje da je kasirka prezauzeta da bi čavrljala sa nama o migrantima. Okušaćemo sreću sa starijom gospođom koja radi na mesari. Predstavljamo se i objašnjavamo šta nas interesuje, kada nas prekida žena s korpom koja se ubacuje u razgovor:
„Ne znaju vam oni srpski. Najbolje je da pitate gazdu prodavnice, tu je u magacinu. On zna srpski“, govori nam mušterija, od koje dobijamo i pohvale vezane za odabir teme kojom se bavimo.
„Gazda“, koji bi za sebe ipak pre rekao da je „predstavnik“ prodavnice, potvrđuje nam da do zatvaranja marketa nije došlo, pa čak ni kada se prošle godine pucalo. Kaže da su ljudi zaista bili u strahu i da im nije bilo svejedno, ali da situacija nije poremetila redovne aktivnosti u selu, barem kada su prodavnice u pitanju.
Sada nam je već jasno da je tvrdnja Juronjuza bila preuveličana, ali nastavljamo da obilazimo prodavnice. U zapadnom delu sela, na putu ka novoj železničkoj stanici koja bi uskoro trebalo da se nađe na planiranoj brzoj pruzi Beograd – Budimpešta, nailazimo na još jednu prodavnicu koja pripada istom lancu marketa kao i „glavni“ seoski dućan. Prazna je poput svih prodavnica u koje smo ušli nakon „glavne“. Radnica ima natapiranu svetlu kosu, gotovo potpuno belo naborano lice i blago rumenilo, pa podseća na nekakvu dvorsku damu iz 19. veka u uniformi kasirke.
Na pomen migranata kao da se iznervirala. „Da, bilo ih je pre milion. Morali smo jedno vreme imati obezbeđenje jer svaki dan su dolazili, motali se okolo“, objašnjava nam kasirka. „Da li ste ikada morali da zatvorite prodavnicu zbog njih?“, pitamo je. „Ne, to nikad. Bilo je obezbeđenje, ali nismo zatvarali“, pojašnjava nam ona. Još jedan demanti iz prve ruke.
Nastavljamo vožnju niz Železničku ulicu, a na mestu gde se ona spaja s ulicom Stevana Sremca ukazuje nam se nova železnička stanica. Mala je, ali uglađena, nova i čista. Na njoj nema vozova, u njoj nema radnika. Nema ni meštana ni migranata. Nema nikog. Deluje da će ona tek postati bitnije čvorište sela.
Nakon kratke pauze nastavljamo da tražimo prodavnice i zalazimo u južnu periferiju sela. Ulazimo u obližnju prodavnicu gde prvi i jedini put dobijamo jasan znak da su novinari nepoželjni. „O tome ne dajemo nikakve izjave“, odsečna je bila radnica nakon što smo je upitali da li je njihova prodavnica ikada bila zatvarana zbog migranata. Šta je tu je – nastavljamo dalje.
Ponovo smo u glavnoj, odnosno „Velikoj“ ulici, koja u potpunosti opravdava svoje ime. Mogla bi imati i četiri trake, a da pred kućama i dalje ostane mesta i za kanal i za travnjak. Na centralnom kružnom toku ovog puta biramo da nastavimo na sever, odnosno u ulicu Bartoka Bele, gde nas čeka obilazak još par prodavnica. Obe su smeštene duboko u ulici i samim tim na severnoj periferiji mesta.
U obe prodavnice dobijamo još po jedan demanti da su bile zatvorene zbog migranata, ali ovog puta nailazimo na nešto čudnije odgovore. Iako su prodavnice udaljene tek 500 metara, odnosno jedan kilometar od centra sela, radnice su vrlo začuđene što ih pitamo o zbivanjima „iz centra“. „Pa to je bilo u centru, nismo mi zatvarali“ i „Nije to ovde bilo“ – glasili su odgovori.
Zanimljive odgovore dobili smo i kada smo se u prodavnicama na severnoj periferiji raspitivali o tome da li uopšte ima migranata u Horgošu. Jedna radnica je rekla da migranta nije videla bar dve godine, a druga čak pet godina. Sasvim je jasno da je migranata u Horgošu definitivno bilo u poslednje dve odnosno pet godina, ali ovakvi odgovori svedoče o tome kako se meštani Horgoša osećaju danas.
Ovo su ujedno bile i poslednje dve prodavnice koje smo posetili u Horgošu. Na osnovu svega što smo čuli meštani Horgoša jesu bili zabrinuti za svoju bezbednost u jednom periodu. Možda su neki od njih izbegavali da šetaju ulicama po mraku ili bespotrebno izlaze u trenucima kada su tenzije među krijumčarima migranata dostigle vrhunac. Ali teško da je bilo koji market ovde izgubio neki dan rada zbog migranata, kako sugeriše prilog Juronjuza.
Nastavljamo da se vozimo ulicom Bartoka Bele sve do Kamaraškog puta koji vodi ka istoimenoj šumi. Njega krasi stara, sada zazidana železnička stanica koju skriva šiblje, te brojne vikendice, vile i građevine koje svojom arhitekturom svedoče o dugovečnosti Horgoša. Pojedini izvori govore da se ovo, danas pogranično mesto, spominjalo još pre 1.000 godina. Tada je bilo poznato kao ribolovačko područje. Danas je to pogranično selo u čijoj blizini su se često odlučivale sudbine brojnih migranata sa Bliskog istoka i severa Afrike.
Našu priču završavamo na istom mestu na kom smo je i započeli. Na rubu šume Kamaraš, s platnenim belim papučama koje su putovale od Istambula do Horgoša, iako je svoj životni vek trebalo da okončaju u hotelu na Bosforu. Brojni migranti su svoj životni vek trebali da provedu u svojim zemljama, ali to za mnoge od njih više nije moguće. Zbog toga se odlučuju na veliki put koji je nekada podrazumevao saradnju sa bandama krijumčara u Horgošu. Danas, kako deluje, više ne.
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
fotografije: Teodora Koledin, FakeNews Tragač
