Da li napad na osobu može biti argument?

Diplomatski jezik ume da bude poprilično iritantan. Tviter nalog „Is EU concerned?“ (Da li je EU zabrinuta) izvrgava podsmehu predvidljive šablone i eufemizme u saopštenjima zvaničnika EU, čija zabrinutost u vezi sa različitim problemima na smenu biva „duboka“, „ozbiljna“ i „izrazita“.  S druge strane Atlantika, problemi su suprotne prirode: Donald Tramp ne mari za protokole i vodi se parolom „što na um – to na drum“, a to podrazumeva i svakodnevno aktiviranje „vređalice“. Štaviše, jedan dokumentarac o njegovoj retorici zove se upravo „Umetnost vređanja“.

Kada se Volodimir Zelenski u februaru prošle godine sastao sa Trampom i Vensom u Beloj kući, mnogi su se zapitali da li je reč o AI snimku. Ophođenje prema ukrajinskom predsedniku, i to pred kamerama, bilo je do te mere agresivno i neprijatno da je na momente podsećalo na klišeirane filmske scene vršnjačkog nasilja u školskom dvorištu. Branka Šegvić u analizi tog razgovora izdvaja 13 primera ad hominem argumentacije. Prema njenom tumačenju, Tramp i Vens predstavljaju Zelenskog kao nezahvalnog, nepouzdanog, bezobzirnog  ili nekompetentnog i tako potkopavaju njegov položaj u raspravi (koji je, dodajmo, u startu bio neravnopravan jer Zelenski nije govorio na svom jeziku). Težište razgovora preusmerilo se sa tvrdnji Zelenskog – na njegovu ličnost.

Ad hominem nastaje kada se procena osobe upotrebi kao povod da se odbaci ono što ona govori. Ipak, nije svaka uvreda ujedno i ad hominem napad. Za ovu vrstu argumentacije važno je da obavlja određeni zadatak: da posluži kao zamena za odgovor i ospori kredibilitet sagovornika kao nekoga čiji stav uopšte ne zaslužuje razmatranje.

Zamislimo novinarku koja pita gradonačelnika zašto je ugovor za rekonstrukciju škole dodeljen određenoj firmi bez tendera. On odgovara: „Samo vi nemojte o školi, niste se o nju ni očešali“. Ne saznajemo ništa o ugovoru i kriterijumima, već nam se umesto toga poručuje da je novinarka neobrazovana. Napad, naravno, ne mora biti tako otvoren. Gradonačelnik bi mogao da kaže i nešto poput: „Građani će teško od vašeg medija čuti neku istinu.“ To je obrazac koji Daglas Volton naziva „trovanjem bunara“: izvor se unapred predstavlja kao toliko pristrasan da nijedan njegov budući iskaz ne zaslužuje poverenje.

Posebno privlačan oblik ove argumentacije jeste odgovor „i ti isto“, odnosno tu quoque, odnosno „vidi ko mi kaže“. Profesor optuži studenta da mu je Čet Dži-Pi-Ti pisao rad, a student kaže „A vama je sve prezentacije napravio četbot!“ Time se može otvoriti opravdano pitanje doslednosti profesora, ali se ne pokazuje da je podmetanje AI rada prihvatljivo. Sličan problem nastaje kada političar na optužbu za zloupotrebu službenog položaja odgovori nabrajanjem zloupotreba „onih bivših“.

Proteklih godina sprovedeno je i nekoliko zanimljivih studija u vezi sa ad hominem napadima u javnom prostoru. One nam pokazuju da su takvi argumenti često nalik „detonatorima“ kojima se rasprava završava, tj. posle kojih nema više šta da se kaže. Iako nam se na internetu može činiti da svako svakog vređa, jedna studija iz 2023. ukazuje da je nesrazmerno veliki deo ad hominem napada poticao od veoma aktivnih korisnika. Pomenimo i istraživanje o metaforama u ovakvoj retorici: autorke zaključuju da su argumenti sa uobičajenim metaforama češće pogrešno prihvatani kao valjani nego oni sa novim, neobičnim metaforama. Dakle, kada vređate, drš’te se utabanih staza!

Ipak, zabrana svakog razmatranja osobina našeg sagovornika stvorila bi novi problem. Filozof Kristofer Džonson upozorava da jednostavno odbacivanje svih ad hominem razmatranja polazi od nerealne predstave o našim mogućnostima: kao da uvek imamo dovoljno vremena, strpljenja, znanja i podataka da samostalno proverimo svaki argument. Ako se zamislimo nad aktuelnom kampanjom, videćemo koliko je takva predstava krhka. U stvarnosti se često oslanjamo na tuđe svedočenje i stručnost. Tada informacije (pa i čist osećaj) o pouzdanosti izvora i te kako mogu biti opravdan deo procene.

Stefan Janjić, FakeNews Tragač