10.11.2026.Prisetimo se najpre ovih tvrdnji: „Ne mogu da verujem da se narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva“, „Ivermektin smanjuje smrtnost od kovida za tri četvrtine. Dokle će se ignorisati ovaj sjajan lek?“, „Bogataši ne umiru od raka. Ja to stalno pričam. Je l’ znaš nekog bogataša da je imao rak?“ Sve ove besmislice izrekao je Branimir Nestorović, pulmolog bez kupljene diplome, sa dugim profesionalnim iskustvom. Znači li to da i izjave stručnjaka treba uzeti s dozom rezerve?
Lajnus Poling je jedini čovek koji je dobio dve samostalne Nobelove nagrade: za hemiju (1954) i za mir (1962). Njegova knjiga „Priroda hemijske veze“ važi za jednu od najuticajnijih knjiga iz hemije u 20. veku. Isti taj čovek decenijama je tvrdio da ogromne doze vitamina C sprečavaju prehladu i leče rak. Kada tri kontrolisana ispitivanja na klinici Mejo nisu pokazala nikakvu korist kod obolelih od raka, Poling je rezultate jednostavno odbacio, a deo javnosti je nastavio da mu veruje – ipak je reč o nobelovcu.
Polingov slučaj nije usamljen. Kari Malis dobio je Nobelovu nagradu 1993. za PCR, metod kojim se umnožava DNK, a zatim je tvrdio da HIV ne izaziva AIDS. Danas se upravo njegovim metodom HIV otkriva u krvi. Lik Montanje, nagrađen 2008. baš za otkriće HIV-a, kasnije je branio homeopatiju i tvrdio da vakcine izazivaju autizam. Fizičar Ivar Jever, takođe nobelovac (1973), izjavio je da globalno zagrevanje nije problem. Skeptici ovu pojavu polušaljivo zovu „Nobelovom bolešću”.
Psiholog Skot Lilienfeld i saradnici, koji su sistematski pregledali ovakve slučajeve, nude zanimljivo objašnjenje: kritičko mišljenje „utrenirano“ u jednoj oblasti neće se nužno primeniti i u nekoj drugoj. Neko, na primer, može biti nemilosrdno strog kada postavlja hemijski eksperiment ili procenjuje rezultate, a lakoveran kada sudi o medicini. „Visok nivo opšte inteligencije ne pruža apsolutnu zaštitu od katastrofalnih propusta u kritičkom mišljenju“, kažu autori, dodajući da su inteligentni ljudi ranjivi na različite vrste kognitivnih pristrasnosti, kao što su zanemarivanje osnovne stope, pristrasnost u korist sopstvenog stava i pristrasnost potvrđivanja.
Filozof Natan Balantajn za ovakve izlete nudi naziv epistemičko prekoračenje. Stručnjak pređe granicu svoje oblasti i nastavi da govori s istim samopouzdanjem, iako više nema ni potrebno znanje ni alate. Da li onda treba prestati da verujemo stručnjacima? Ne. Filozof Džon Hardvig je to lepo argumentovao tezom da gotovo sve što znamo – znamo od drugih. Niko ne može sam da proveri da li je vakcina bezbedna ili kako se menja klima. Onaj ko bi odbio da veruje bilo kome završio bi sa lošijim, a ne boljim uverenjima. Dakle, problem nije oslanjanje na stručnjake, već oslanjanje bez provere.
Teoretičar argumentacije Daglas Volton zato pozivanje na stručnjaka ne smatra greškom, već argumentom koji je podložan opovrgavanju. Predložio je pitanja koja svako može da postavi: Da li je osoba stručna baš za ovo pitanje? Da li je sa njom saglasan (značajan) ostatak struke? Da li ta osoba ima nešto da dobije ili izgubi? Da li se tvrdnja oslanja na dokaze?
Da su poklonici i glasači Branimira Nestorovića postavili neko od ovih pitanja na vreme, verovatno bi im se upalila crvena lampica čim bi shvatili s kakvim samopouzdanjem jedan pulmolog govori i piše o „ljudskoj fotosintezi“, isceljivanju zvukom, paralelnim svetovima, matriksu, efektima „uzemljenja“ na zdravlje ljudi ili morfogenetskim poljima… Ukratko, „stručnjak za sve“ najverovatnije je stručnjak ni za šta.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
