24.12.2025.Kada mi je stigao mejl kojim sam obavešten da sam dobio postdoktorsku poziciju u Engleskoj, neko vreme sam samo prazno gledao u ekran računara. Nisam znao šta da im odgovorim. Da, svojevoljno sam se prijavio, dostavio dokumentaciju, obavio intervju, pa čak i dozvolio sebi da se tokom nekoliko večernjih šetnji odam optimizmu (čega se inače sujeverno pribojavam) i zamislim sebe u Britaniji. Međutim, kada je ponuda stigla, što je sa sobom nosilo vrlo konkretne posledice – gomilu papira, gomilu novca i selidbu – moj prvi instinkt bio je da im javim da sam se predomislio. Ali to je prilično neozbiljno, zar ne?
Na intervjuu sam se trudio da delujem entuzijastično, a uspeo sam da budem i pomalo duhovit; prezentaciju sam spremao više od 20 sati, gledao da svaki piksel bude na mestu, da izbacim bespotrebne digresije, da stoti put proverim da li Britanci izgovaraju „data“ ili „dejta“; želeo sam da shvate da sam ozbiljan, ali i da nisam smarač. I sada – kako napisati „I’m sorry, but I’m not really in the mood for that kind of physical and mental effort. I think what you saw in the interview was my more euphoric side, which only appears on rare occasions“?
Trinaest meseci kasnije – evo me u Lesteru, rodnom gradu Džulijana Barnsa, čija mi je knjižica „Promeniti mišljenje“ (Geopoetika, prevod Zorana Paunovića) pomogla da shvatim kako sam naposletku dospeo ovde. Bilo bi glupo da kažem da mi ponuda nije imponovala i da nisam video korist u čitavoj priči, ali bilo je toliko gadnih osećanja u vezi sa njom: plašio sam se nostalgije i usamljenosti, nerviralo me je što ću biti odsutan usred najvećih protesta u istoriji zemlje, a čitava procedura dobijanja radne vize delovala je kao noćna mora. Jedna devojka, koju sam pozvao da me posavetuje, rekla mi je: „Da sam unapred znala koliko je radna viza za UK komplikovana i skupa, odustala bih… Ali napraviš jedan korak, pa te on vodi ka drugom, i onda ti postane glupo da se predomisliš“. Postane ti glupo da se predomisliš… Da… Odgovorio sam im da dolazim.
„Skloni smo da priznamo dve ili tri krupne promene u životu – koje nikako ne bismo mogli da ne primetimo – ali sve u svemu draže nam je da verujemo da smo dosledna ljudska bića nego morska trava nošena talasima“, piše Barns. Njegova zbirka pet eseja (Sećanja, Reči, Politika, Knjige, Starost i vreme) veoma lepo i s puno duha govori o nepouzdanostima, kojih se toliko klonimo i od kojih je nemoguće uteći. Ipak, gajimo iluzije o stabilnosti, celovitosti i verodostojnosti, ali i o jeziku kojim održavamo te zablude živim.
Teško ćemo priznati da smo promenili mišljenje: lakše je, kad prethodno stajalište postane neodrživo, reći da su okolnosti te koje su se promenile, a ne mi. Okolnosti, pritom, ne moraju nužno da demantuju ono u šta smo prethodno verovali – mogu jednostavno da nas istrgnu s prethodne pozicije i da nas istoj stvari izlože iz drugačijeg ugla, možda čak i naglavačke. To posebno važi za krupne događaje, kao što su zaljubljivanje, rađanje deteta ili smrt bliskih osoba. „Da li su se to samo činjenice promenile? Ne, pre će biti da su nam dotad neprimetna područja činjenica i osećanja najednom postala očigledna, da se naš emocionalni pejzaž promenio“, kaže Barns.
Da li vam se nekad desilo da se vratite knjizi ili filmu koji ste obožavali, pa čak i preporučivali drugima, a da ste onda u repriznom iskustvu shvatili da se magija nekim čudom raspršila, da svi ti junaci žive udobnije u vašoj glavi nego u delu iz kog su potekli? Možda ste ranije bili otvoreniji za sitne naivnosti, lakše ste obuzdavali nepoverenje, manje se upuštali u traženje rupa u priči, a ono što danas doživljavate kao patetiku tada je bilo veoma dirljivo. Možda su, dakle, vaši kriterijumi sada bolji, viši, koherentniji, ali su vas pokislog ostavili pred zaključanim vratima Oza ili Hogvortsa.
Ipak, distanciranje od nekadašnjih afiniteta i stavova uglavnom prepoznajemo kao sazrevanje. „Uopšteno posmatrano, uvek sam bio uveren u to da sam, menjajući mišljenje, postupao ispravno. Nikad ne pomislimo, eto, promenio sam mišljenje i prihvatio gledište koje je teže održivo ili manje verovatno, naivnije ili sentimentalnije, od onog prethodnog. Uvek smo uvereni u to da promena mišljenja predstavlja poboljšanje“, kaže Barns. Kada nas nečije ponašanje iritira, neretko u njemu prepoznajemo starog sebe i dečije bolesti koje smo preležali. Prevrćemo očima kad čujemo tinejdžere kako, uz ponešto novog slenga, izgovaraju rečenice koje smo i sami nekad izgovarali.
Kada je reč o političkim svetonazorima, autor primećuje da su se neki njegovi prijatelji i poznanici „na prstima odšunjali udesno“, jer je gruba životna stvarnost zbrisala ideale u koje su nekad verovali. Ili su, jednostavno, postali zatvoreniji za promene, proteste i revolucije, pa odlučili da im je novi prioritet da sačuvaju stečeni imetak i ostave ga potomcima. Nedoslednosti ćemo, verovatno, lakše uočiti kod drugih nego kod sebe: „Objektivni posmatrač mogao bi da u mojim povremenim skretanjima uoči nedostatak principijelnosti – ili temeljni nedostatak interesovanja. Može biti da zvučim kao ponosna majka koja gleda svog sina kako maršira u stroju i primećuje: Svi su izgubili korak, osim Džeka“.
Barnsova knjiga objavljena je u Srbiji u dosta interesantnom trenutku, jer se čini da su mnogi u proteklih godinu dana „promenili mišljenje“. Ja sam taj proces uglavnom posmatrao izdaleka, ali je čak i sa ovakve udaljenosti bio očigledan. Završavam tekst o Barnsu upravo u njegovom Lesteru, pa se pakujem i idem kući za praznike. U moru (n)ovogodišnjih neizvesnosti i nepouzdanosti, dobro je znati da postoji nešto na šta uvek možeš da računaš – da uvek imaš gde da se vratiš.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
