O novinarstvu i novinarima, scena druga

Živimo doba novog novinarstva i novih odluka o misiji profesije. Dok god se novinarstvom bavimo stručno i odgovorno, na ispravan i častan način, osnovni postulati ostaće isti. Ipak, nameću se novi izazovi i nova pitanja, pa ćemo nužno morati da smislimo nove odgovore i nova rešenja.

Novinar više nije društveno-politički radnik kakav je bio krajem prošlog veka i težište odgovornosti pomerilo se više prema građanima nego prema državi (kako i treba biti).

„Milenijumska buba” novinarstva u 21. veku bilo je „građansko novinarstvo” i silni su se novci potrošili na konferencijama i tribinama da silne glave smisle da li će blogovi i mobilni telefoni ugasiti novinarstvo. Međutim, novinarstvo se prilagodilo i preživelo je i to.

Sada se kao društvo patimo sa generacijskim jazom između roditelja koji nisu dovoljno tehnički i informatički pismeni da isprate tempo kojim njihova deca postaju nejtiv u svemu digitalnom što ih okružuje i nisu dovoljno kompetentni da ih osposobe za samostalno i zrelo rasuđivanje i formiranje ispravnih stavova i vrednosti kada je u pitanju medijski posredovano komuniciranje. Tako imamo pomamu onlajn maltretiranja i drugih značajnih izazova savremenog odrastanja i rada sa mladima.

Novinarstvo pak, u doba takve medijske nepismenosti mora da izdrži sprint sa građanskim pionirima nove tehničke pismenosti, ali da ne izgubi maraton u kvalitetnom, istinitom, uvremenjenom i beskompromisnom izveštavanju, informisanju i obrazovanju. Tako razvijamo i nove profesije — slovoslagača i teleprinterista više nema, kopirajteri su zamenili prelamače i neke od urednika, administratori fejsbuk stranica polako zamenjuju kolportere, a fektčekeri, digitalni forenzičari, istraživači interneta i društvenih mreža i novinarske multimedijalne hobotnice seli su u redakcije.

Izazov poslednjih nekoliko godina bio je fejk njuz. Pojavili su se internetski portali koji su preuzeli izgled, diskurs, format i manir medija, ali koji to nisu — oponašaju medije i tu su umesto njih, ali snabdevaju građane lažnim vestima, namerno pogrešno napisanim informacijama, izmišljenim i loše prevedenim sadržajima, prepakovanim plaćenim oglasima i saopštenjima. I to je unosan posao, neke informacije su da jedan portal sa takvim izmišljenim vestima samo od oglašavanja može da prihoduje više hiljada dolara mesečno (1, 2, 3).

Na neke izazove već odgovaramo portalima poput ovog koji lažne vesti razotkrivaju. Dajemo savesnim građanima oruđe da na link sa lažnom vesti odgovore linkom u kome su (često štetne) izmišljotine dekonstruisane i raskrinkane i naravno — potrebno nam je takvo savezništvo sa građanima. Preživećemo i lažne vesti.

Novi izazov koji je pred nama jesu granice novinarstva. Ko jeste, a ko nije novinar, da li je bezobrazno nazvati dosadašnjeg novinara „samo” prezenterom, reporterom ili tehničarom informacija, da li novinar treba da radi i posao tužilaštva i pribavlja „dokaze” ili su dovoljna tradicionalna dva nepovezana izvora, klasna podeljenost između novinara zanatlija koji su izgradili profesiju i novoizmišljenih diplomiranih novinara. Pa onda niz da li novinarstvo može/sme/mora da bude društveno angažovano, da li je dobro novinarstvo već aktivizam, da li je novinaru dozvoljen samo strukovni aktivizam ili je on prvo građanin, pa onda sve ostalo. I treći niz — koliko je i u kojim žanrovima novinaru dozvoljeno da ima i pokazuje sopstveni stav, može li se ikada postići objektivno ili mu se samo teži, sme li novinar da ima i zastupa vrednosti, gde su granice. Ova preispitivanja prisutna su najviše tamo gde je novinarstvo pronašlo utočište od centara političkih i finansijskih interesa — u civilnom sektoru i tamo gde se sektori preklapaju. Radnici javnog servisa, medijski tehničari zaposleni na dnevnom poslu u nekoj komercijalnoj redakciji i zaposleni u portalima sličnim medijima, barem kod nas, očito ređe imaju dilemu ili na nju odgovara neko drugi umesto njih.

Prekarni život novinara i neizvesnost samoodrživosti novinarstva učiniće ovaj unutrašnji izazov jednim od najvećih do sada. Posle njega novinarstvo više neće biti isto, ali ne znači da neće biti bolje. Neke odgovore možemo potražiti u inostranstvu, gde je na neka od pitanja već odgovoreno, a za neka je kontekst u kome se nalazimo toliko specifičan da se ne može prepisati već se mora izumeti.

Nemam trunku dileme ni sumnje da je dužnost svakog razumnog čoveka biti protiv zla i protiv najgoreg u ljudima u svakom dobu i svakom vremenu i svakoga dana. I to se može izvesti tako da ne utiče ni na objektivnost ni na zastupanje javnog interesa.

 

Lazar Čovs