Na šta se žalite? — Na kuebiko.


Kuebiko:

stanje iscrpljenosti izazvano besmislenim tragedijama i nasiljem, užasom koji nas primorava da preispitamo svoja očekivanja od ovog sveta, dok istovremeno pokušavamo da se održimo uspravno kao staro strašilo, nemoćno da uradi bilo šta osim da stoji i gleda.

U japanskoj mitologiji Kuebiko je šintoistički bog znanja i poljoprivrede koji ima oblik strašila. On ne može da se kreće, ruke su mu vezane, ne može ništa da preduzme, dok istovremeno ima sveobuhvatnu svest o svetu. Kuebiko u Japanu nije osećanje. Osećanjem ga je imenovao Džon Kenig u svom „Rečniku opskurnih tuga“ i od tada se ovaj termin pokazao višestruko potrebnim u svetu u kojem živimo.

Svi mi imamo evolutivno adaptivnu usmerenost ka negativnim sadržajima, koja nas sprečava u nameri da prestanemo da pratimo užasne vesti. Sa užasnim vestima koje se neumorno smenjuju sasvim je opravdano osećati istovremeno sve veću užasnutost i sve veću nemoć da se bilo šta promeni. Ipak, izgleda da takvo medijsko izveštavanje ima svoje posledice u načinu na koji posmatramo svet, ali i tretiramo druge ljude. Stanje šoka se pretvorilo u duboki kuebiko. „Tamo gde smo vrištali, sada samo uzdišemo“, kaže jedan korisnik interneta.

„Oni svakodnevno žive sa glasovima koji ih teraju da rade JEZIVE STVARI: Ispovesti šizofreničara od kojih vam NEĆE BITI DOBRO“

U publikaciji „Crtice i senke: monitoring izveštavanja o mentalnom zdravlju“ autori analiziraju na koje načine novinari pišu, a publika reaguje na različite oblike ljudske patnje. Jedan od nalaza ove studije je da je 77% najviralnijih sadržaja o mentalnom zdravlju bilo objavljeno uz klikbejt naslov. Dakle, 77% tekstova o ljudskoj patnji koje je publika učinila viralnim praćen je šokantnim i senzacionalističkim naslovima. Naslovi o ljudskoj patnji su često koncipirani izrazito neprofesionalno, fatalistički, ali i tako da idu u susret osećanju užitka u tuđoj nevolji (nem. Schadenfreude), gde se nečija ispovest o traumatičnom iskustvu ili neki tragičan događaj isporučuje kao zabavan medijski sadržaj.

U želji da eksploatišu osetljiva pitanja u vezi s mentalnim zdravljem, portali neretko pribegavaju stereotipnim prikazima, koji sami po sebi ne moraju biti eksplicitno lažni da bi u dugom roku stvorili lažnu, jednodimenzionalnu sliku mentalnih tegoba. Indikativno je, na primer, što se kao okidač za depresiju u viralnim tekstovima domaćih portala gotovo uvek pominju izuzetno traumatični događaji, poput smrti člana porodice, seksualnog nasilja ili dobijanja neizlečive bolesti. To čitaoce može navesti na netačne predstave o prirodi i nastanku depresije, kao i na zanemarivanje važnih činilaca – hroničnog stresa i uticaja okruženja. Ovakvo formatiranje tekstova i izbor tema – pokazuje monitoring – može dovesti do pogrešnog shvatanja da depresija nije legitimna ako nema ekstremnih trauma kao okidača, što posledično može obeshrabriti čitaoce da potraže pomoć i podršku.

Ovaj monitoring nam govori o tome da će se korisnici Fejsbuka na vest o napadima panike ili bulimiji najčešće cinično nasmejati, dok će najpre kliknuti na vest gde je ljudska patnja praćena i dozom zabave. I pre nego što bilo šta užasno i šokantno zaključimo o nama samima, možda je vreme da se zapitamo kakav je to svet u kome smo previše umorni za empatiju prema onima koji najviše pate.

„POLJUBILI SE I SKOČILI U SMRT Arsen i njegov dečko objavili srceparajuće fotografije, pa zajedno izvršili samoubistvo zbog ZABRANJENE LJUBAVI (FOTO)“

Medijski narativ o mentalnom zdravlju gradi se tako da podstiče kuebiko. Svakodnevno smo izloženi velikom broju priča o ljudskim tragedijama i patnjama, koje mogu samo da učine da se osetimo nebezbedno u svetu u kojem živimo. Istovremeno, nemoćni da išta učinimo, ostaje nam samo da pribegnemo strategijama emocionalne regulacije koje nam pomažu da stojimo uspravno dok gledamo taj i takav svet.

Usled preplaveljenosti negativnim emocijama i strahovima, možemo pokazivati ponašanja koja su naizgled neosetljiva, možemo se takvom strahu smejati u lice i sa njim zbijati šale. Stoga, ne čudi što ćemo u svetu prepunom vesti o užasima do kojih su dovele depresija, napadi panike ili psihoza, imati potrebu da napravimo otklon, da se distanciramo, pa i cinično nasmejemo. Ipak, koliko god ove reakcije bile ljudske i u tom kontekstu razumljive, kuebiko prema temama iz oblasti mentalnog zdravlja ostavlja duboke posledice. Osobe sa dijagnozama se socijalno izoluju, ismevaju, distanciramo se od njih i samo gledamo, kao da ne možemo ništa da učinimo. Sa druge strane, sebe često lišavamo brige o sebi, jer zaziremo od problema o kojima mediji pišu tako podrugljivo i fatalistički.

U svetu u kom imamo sveobuhvatnu (često i prenaduvanu) svest o pojedinačnim i globalnim nesrećama, teško je ostati imun. Stanje šoka se pretvorilo u duboki kuebiko. „Tamo gde smo vrištali, sada samo uzdišemo“ – ili se cinično nasmejemo. Ipak, to nam pomaže da nastavimo da stojimo i gledamo.

Za FakeNews Tragač,
Milica Lazić

 

Autorka je doktorka psiholoških nauka i naučna saradnica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U svom istraživačkom radu bavi se subjektivnim blagostanjem i psihološkom rezilijentnošću, naročito u kontekstu aktuelnih i negativnih iskustava iz perioda odrastanja. Osnivačica je Psihološkog centra za mentalno zdravlje u zajednici “MentalHub”.

Ukratko

12/06/2024

Ne, Adriana Vilagoš nije iz Vrbasa

Sportklub (podsajt portala N1) objavio je vest o velikom uspehu Adriane Vilagoš, mlade bacačice koplja, koja je na Evropskom prvenstvu u Rimu osvojila srebrnu medalju. U tekstu…

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA