Kada namćor čita novine: Sedam pitanja o cinizmu i medijima

Cinizam je nevidljiv, a opet smrtonosan i opasan, upozorava Psychology today. Ozbiljan je i toksičan. Utiče na fizičko i mentalno blagostanje. Cinici imaju loše životne navike, puše, gojaznosti su, manje poštovani i na kraju slabo plaćeni. Mene, dakle, od ispunjenja elemenata ovog (jasno je, pojednostavljenog) profila deli tek – paklica „laki strajka“.

Tendencija verovanja kako su ljudi – uključujući one u novinskim redakcijama – moralno bankrotirali i da se ponašaju poprilično odvratno, ne bi li maksimizirali svoju dobit. Iako rade nešto lepo i solidarno, mora da se iza krije izvesna sitnosopstvenička brlja.

„Cinizam je naziv za vrstu razmišljanja lišenog osećanja, koje se stoga često smatra slobodnim, otprilike kao tinejdžer čija je cela porodica otišla na odmor, pa se prvi put našao sam u kući“, kaže norveški pisac Karl Uve Knausgor.

„Misli mogu da rade što hoće, ne moraju se obazirati ni na koga i ni na šta, osim na istinu, koja se za cinika nalazi iza vela. A veo čine naše predstave o ostvarenosti, posebno društvenoj, pune iluzija u koje verujemo i pomoću kojih tumačimo svet, ali su samo igra, nešto sekundarno što pokriva primarno naše istinske motive: ličnu korist, egoizam, samoodržavanje, požudu.“

Pa da. I ja ovaj tekst pišem zbog novca. Mi smo ovdje samo zbog para, pevali su KUD Idijoti. Novosadska novinarska škola angažovala me je da bi iznova aplicirala za magične fondove iz severnih zemalja po kojima tumara Karl Uve. Može biti i da sam uredniku od honorara obećao, recimo, kilu jagnjetine. I isto toliko banatskog rizlinga. Znate već kako funkcioniše ova profesija.

Cinici pišu vesti. Cinici ih čitaju. Rečima švedske novinarke Eme Lefgren: „Mislila sam da je žurnalizam izgrađen na cinizmu“. Sledi sedam pitanja o cinizmu i medijima na koja odgovaram isključivo iz lične koristi.

Ko su ili šta su, pobogu, ti cinici?

Namćori.

Kiničku školu osnovao je Antisten (grč. Ἀντισθένης, oko 445 – oko 360. p.n.e.), sin Atinjanina i robinje iz Trakije. Platon na jednom mestu tvrdi da je Antisten bio prisutan u trenutku Sokratove smrti, ali svaki pošteni cinik, naravno, sumnja u Platonove stvarne motive. Škola je osnovana u Atini i bila je jedina u gradu koja je primala ne-građane. Odbacivali su dominantne konvencije, katkad i na šokantne načine. Iz njihovog delovanja razvilo se značenje reči cinizam.

Antički cinici smatrali su da su bolji od drugih. Današnji ne poštuju druge i to im je uzvraćeno. Istraživanje is 2020. pokazalo je da su nepoštovanje i cinizam povezani u 28 od 29 proučavanih zemalja. Na ličnom planu, u meri u kojoj pojedinci iskazuju cinizam, okolina odgovara manjkom respekta, „čime se pojačava upravo pogled na svet koji je i izazvao negativne reakcije“.

Negde je pošlo naopako i filozofi su postali mrzitelji. Današnja konotacija reči radikalno se razlikuje od njenog klasičnog porekla, insistra filozof Denis Šutijser. Stvar se dodatno komplikuje jer se o klasičnom cinizmu zna uglavnom iz anegdota. Vraća nam se kao „reaktivni pokret, ograničen na tvrdoglavi otpor i ismevanje postojeće prakse“.

Cinizam se „prezire zbog svoje prividne površnosti“, piše Šutijser. Kritičari kažu da nema kako da doprinese filozofiji, da nije razvio predloge u koherentnu i nezavisnu celinu. Pa ako je cinik taj tinejdžer čija je porodica otišla na odmor, ima li on ikakvih vrednosti za koje se zalaže? „Uopšteno, može se reći da cinik svoje vrednosti zasniva na revalorizaciji postojećih“, odgovara Šutijser. „On demaskira njihovu navodnu apsolutnu istinu i suočava ih sa dijalektički suprotstavljenim alternativama.“

Pojavio se prilog „dijalektički“. Tekst nužno i rapidno gubi na jasnoći. Koja je zapravo poruka? „Savremeni cinizam vas zarobljava u nesrećnom ciklusu. Originalna verzija će vas osloboditi“, obećava Artur Bruks, kolumnista The Atlantica. „Dok bi savremeni cinik mogao reći, na primer, da je predsednik idiot i da zbog toga njegova politika nije vredna razmatranja, drevni cinik bi svaku politiku ispitao nepristrasno“.

Bruks smatra da cinizam nije problem sam po sebi. Umesto da kažemo da su svi i svako bez veze, hajde da živimo malo kao grčki cinici koji su se „pobunili protiv konvencija u potrazi za istinom i prosvetljenjem“.

Kakva je razlika između cinika i pesimiste?

Nijansirana.

„Voleo bih da postoji nemačka reč za ’mešavina opravdanja i tuge koju pojedinac iskusi kada se ostvare njegova sopstvena sumorna predviđanja’“. Ovo je pre više godina na (tada još uvek) Tviteru napisao novinar Džeremi Klif. Odgovor je usledio posle šezdeset sekundi: „U Birmingemu to zovemo navijačem Aston vile“. U Novom Sadu se ovakav pripadnik ugrožene vrste naziva navijačem Vojvodine. E sad, kojim izmom bi se dali opisati ljubitelji loptanja iz drugih po veličini gradova u Engleskoj i Srbiji? Cinizam, pesimizam? Skepticizam, nihilizam, hedonizam, mazohizam? Kako prepoznati cinika na ulici?

Uopšteno govoreći, pesimizam je negativan pogled na svet. Isticanje najnepovoljnijih faktora, jer u životu ima više lošeg nego dobrog. Cinizam je manjak vere u iskrenost i namere drugih, u ljudsku prirodu. Cinici će reći da to nije puki defetizam, već razboritost. Oni rezonuju da Vojvodina neće osvojiti kup.

Američki psihijatar Mark Goulston nudi gotovo shematski prikaz. Skeptik nerado veruje. Pesimista je odustao od vere. Cinik, on odbija da veruje. Možda je i on nekada verovao, ali je prevaren i traumatizovan.

Vratimo se Knausgoru. Za cinika, piše Norvežanin, ništa nije onako kako izgleda, već je uvek izraz nečeg drugog. „Takvo sumnjičavo razmišljanje ima samo jedan put, ne vodi ničemu drugom nego mizantropiji, koja pak ima samo dve posledice, nihilizam ili hedonizam“. Za njega, nihilizam „nije ništa“, a hedonizam je „uživanje bez osećaja za druge“. Ironija.

„I to je ironično, što čisti, od osećaja pročišćeni i nevezani intelekt, koji izdvaja čoveka od ostalih životinja, u svojim krajnjim posledicama vodi pravo u životinjsko, ali s jednom užasnom razlikom, svešću o besmislu o tome. Cinik ne može otići nikud drugo, jer istina vodi tamo.“

Kakva je veza cinizma i medija?

Komplikovana.

Media Malaise teorija kruži i dopunjuje se bezmalo pola veka. Suština je sve vreme ista: način na koji mediji pokrivaju događaje i prezentuju vesti utiče na pad poverenja javnosti, politički cinizam i tako te dobre stvari. Poverenje javnosti u društvene institucije dostiglo je nove dubine, zavapili su Džosef Kapela i Kejtlin Hol Džejmison još 1996. Godinu kasnije objaviće knjigu „Spirala cinizma“.

Zdrav skepticizam, kažu, „ustupio je mesto korozivnom cinizmu“. Upire se prstom u medije i njihovu, kako kažu, preokupaciju političkim igrama i strategijama (umesto da se posvete društvenim problemima i njihovim rešenjima). „Studija koju smo sproveli u protekle četiri godine pokazuje da suptilne promene u načinu na koji su vesti uobličene mogu uticati na publiku, aktivirajući njihov cinizam“, navode autori.

Ovaj dvojac citira se kao klasik cinizma. Ali cinici će ipak primetiti da su ondašnje „nove dubine“ sada već popriličan – plićak. Tada nismo imali internet u svakoj kući, telefon u svakom džepu, ekonomsku, migrantsku i pandemijsku krizu, Trampa, bitkoin, TikTok i novi rat u Evropi. Slabo smo baratali konceptima kao što su: fake news, viral reels, life coach ili The Kardashians.

Primamljiva hipoteza glasi da što ljudi više gledaju TV i prate predizborne kampanje, to je veći njihov politički cinizam. Okej, ali to su tradicionalni mediji. Mladi vesti čitaju na društvenim mrežama. Kako cinizam osvaja ovu populaciju i da li je Đorđe Čvarkov u pravu kad kaže da su mladi govna?

Posmatrajući grupu od više od hiljadu nemačkih adolescenata, istraživači su zaključili da je da je izloženost ekstremističkom političkom sadržaju na mrežama znači i više političkog cinizma.

Amerikanci su analizirali 350 studenata na jednom koledžu. Shvatili su da njihove stavove menjaju onlajn prijatelji koji ne veruju medijima. Na mrežama selektivno pratimo i selektivno ignorišemo i verovatnije je da primećujemo više ciničnih i omalovažavajućih postova. „Većina nas voli da misli da smo izloženi uravnoteženim pogledima. Istina je da smo više pod uticajem ljudi koji se slažu s nama i dele naša politička mišljenja. Nalazi o ogromnom uticaju ciničnih stavova na mrežama su zabrinjavajući“, upozoravaju autori.

Istraživanje koje se fokusiralo na mlade Holanđane od 18 do 34 godine u Holandiji – dozvolite mi nekoliko sekundi da udahnem duboko, dok shvatam da više ne spadam u kategoriju mladih – dalo je rezultate koji su iznenadili autore. Uočili su obrnut efekat sadržajnih vesti (onih koje obrazuju čitaoce proverenim informacijama) na politički cinizam. Autori sugerišu da „mladi mogu doživeti proces sekundarne socijalizacije u kojem izloženost suštinskim vestima može preokrenuti spiralu cinizma“.

Mladi možda i nisu tako izgubljeni. Neophodno je razdeliti skepticizam i cinizam. Prvo se se „zasniva na uočenim nedostacima“ (npr. sklonost medija da preuveličavaju negativno). Dobronamerna kritika tumači se kao „konstruktivni skepticizam“. Nasuprot tome su stavovi koji se „oslanjaju na nepotkrepljene tvrdnje, kao što je pretpostavka zavere medija i političkih aktera“. To je već „disfunkcionalni cinizam“.

Razlike mlađih i starijih u Galupovoj analizi ukazuju na pomak od verovanja u brend i reputaciju ka transparentnosti i proveri činjenica. „Procene poverenja mladih Amerikanaca u vesti možda nisu samo cinizam, već skepticizam ka poreklu informacije i načina njihove provere“, piše u analizi.

Moraju li novinari biti cinici?

Izgleda.

„Istina o cinicima i štampi“, ječi dramatični naslov u The Washington Postu iz sada već davne 1995. Pokušava se proniknuti u izvore mitske figure novinara-cinika i analizira se polemika dva američka medija o tome ko je prizvao tamne oblake nad nama. Koga kriviti za mračno raspoloženje, jer „sigurno je neki nitkov odgovoran za našu Veliku nacionalnu anomiju“.

Columbia Journalism Review identifikovao je krivca. Ciničnog novinara. „Kritičari počinju da se plaše da cinično izveštavanje u štampi pomaže u stvaranju nacije cinika“, piše CJR i optužuje uredništvo New Republica za đavolski plan. Oni su te zmije koje propagiraju „struju ležernog prezira koja se provlači kroz današnje novinarstvo“. Tvrdi se da mnogi novinari izlaze na ulicu kao „idealističke duše“, ali da ih „vreme u novinarskoj jami blata“ pretvara u najgoru vrste mizantropa – one koji ne veruju političarima. Zamislite taj bezobrazluk! Ne veruju političarima.

Po ovoj školi mišljenja u redakcijama se rađa jedan „novi cinizam“. Kolumnista Posta pita se da li su ti ljudi ikad gledali film „Naslovna strana“ (The Front Page, 1931). U filmskom obrtu, Majkl Luis, jedan od urednika s etiketom „glavnih cinika našeg vremena“, brani se priznanjem da on – jeste cinik. I to proizvod ciničnog oca i Nju Orlinsa, grada „slatkoćudnih cinika“ (sweet-natured cynics). On smatra zdravim onaj pogled na svet koji prepoznaje ulogu koju igraju ego i sebičnost. „Ako je cinik ogorčen, to je zato što je razočaran“, kaže Luis, „a on može biti razočaran jedino ako ima iluzije“.

Da, novinari su podjednako cinični prema političarima kao i prema sebi samima, pokazalo je jedno istraživanje u Holandiji. Uvereni su da je većina političara vođena težnjom da se privuče medijska pažnja. Iznenaćujuće ili ne – političari se slažu.

„Raditi kao novinar znači filtrirati vesti“, razmišlja Ema Lefgren s početka priče, ona koja je mislila da je „žurnalizam izgrađen na cinizmu“. „Kada stigne do čitaoca, gledaoca ili slušaoca, obrađene su u format koji bi trebalo da im pomogne da shvate smisao“, objašnjava ona. „To ne funkcioniše uvek, ali ako niste novinar i mislite da su vesti nesnosne, zamislite kako je pre nego što stignu do vas, kada su to još uvek samo milioni informacija koje se vrte unaokolo. Nije ni čudo što je arhetipski novinar cinik.“

Ona, međutim, ne pristaje na novinara-cinika. Čitaoci žele da čitaju o rešenjima, ne o problemima, kaže. „Najvažnija lekcija koju sam naučila u godinama bivanja urednicom jeste kako novinarstvo nije samo alat za izveštavanje o lošem, već je i sila dobrog. Ima moć ne samo da pokaže svetu kakav jeste, već i kako može biti bolje mesto. U isto vreme obasjava naše demone i naše anđele“, piše Lefgren. Nemojte joj zameriti naivnost i veru u sistem. Razumite je, Ema je urednica – u Švedskoj.

Da li je cinizam ideologija?

Jeste.

Sve je ideologija, zar ne?

U knjizi „Kritika ciničnog uma“ nemačkog filozofa Petera Sloterdajka (Kritik der zynischen Vernunft, 1983) raspravlja se o filozofskom i popularnom cinizmu kao o „socijalnom fenomenu u evropskoj istoriji“. Sloterdajk iznova ukazuje na glasovnu promenu od k u grčkoj riječi kunikos prema c u modernoj reči cinik. Originalna grčka škola bila je, kaže, poprilično underground, izraz nemoći. U post-industrijskom okruženju pojam se degradirao na merkantilističku razmenu robe, uključujući ideje.

Nekoliko godina kasnije dolazi simbolična 1989. Pada Berlinski zid, umire car Hirohito, The Cosby Show je na vrhuncu popularnosti i Vojvodina je šampion. Potonja short video senzacija, mladi Slavoj Žižek napisao je knjigu „Uzvišeni predmet ideologije“. U njoj se našlo poglavlje Cinizam kao oblik ideologije. Na tom mestu Žižek ponavlja Sloterdajkovu tezu da je dominantni način funkcionisanja ideologije ciničan.

„Moramo striktno razlikovati ovu ciničnu poziciju od onoga što Sloterdajk naziva kinizmom“, piše mladi Žižek. „Kinizam predstavlja popularno, plebejsko odbacivanje zvanične kulture putem ironije i sarkazma: klasična kinička procedura je da se patetične fraze vladajuće zvanične ideologije – njen svečani, ozbiljni tonalitet – sučeljavaju sa svakodnevnom banalnošću i da se podsmevaju, razotkrivajući tako, iza uzvišene plemenitosti ideoloških fraza, egoistične interese, nasilje, brutalne pretenzije na vlast.“

Cinizam tako uzima u obzir interes iza ideološke univerzalnosti, te distancu između ideološke maske i stvarnosti, ali ipak nalazi razloge da zadrži tu masku. „Ovaj cinizam nije direktna pozicija nemorala, više liči na sam moral stavljen u službu nemorala – model cinične mudrosti je da se poštenje, integritet shvati kao vrhunski oblik nepoštenja, a moral kao vrhunski oblik rasipništva, istina kao najefikasniji oblik laži.“

Žižek kaže da bi ovako shvaćen cinizam bio bi nekakva izopačena vrsta „negacije negacije“ zvanične ideologije. I onda dodaje prigodan citat Bertolda Brehta koji se u Operi od tri groša pita: „Šta je pljačka banke u poređenju s osnivanjem nove banke?“.

Šta je suprotno cinizmu?

Naivnost.

„Sve je veći broj marksista“, kaže se u pomenutoj kolumni u The Athlanticu. Ali ne misli se na idejne naslednike Karla, već – Gruča Marksa. Onog koji je voleo da kaže: „Šta god da je, ja sam protiv toga“.

Žižek – izdržite još malo, brzo ću završiti s njim – kaže da je najelementarnija definicija ideologije fraza iz Marksovog (ovde je već Karl u pitanju) „Kapitala“: „Oni to ne znaju, ali to rade“ (Sie wissen das nicht, aber sie tun es). Koncept ideologije tako podrazumeva vrstu osnovne, „konstitutivne naivnosti“. Formula, koju je predložio Sloterdajk, tada bi bila: „Oni vrlo dobro znaju šta rade, ali ipak to rade“. Cinični razum više nije naivan, već je paradoks prosvećene lažne svesti: neko dobro poznaje laž, ali je se ipak ne odriče.

Naš prijatelj Knausgor piše da na drugom kraju skale, nasuprot cinizmu, stoji naivnost: „Dok cinik analizira sve i ne veruje ni u šta, naivan čovek ne analizra ništa i veruje u sve“. „Suprotnost između ta dva pola nigde nije predstavljena bolje nego u Idiotu Fjodora Dostojevskog“, piše Karl Uve. „Društveni život koji on opisuje jeste igra, stvar strategije i proračuna, lične dobiti i tuđeg pada, koja se potpuno raspada kada naiđe neko ko ne igra, ko ne računa, ko misli da je sve onako kako se čini, veruje u ono što vidi.“

Američki psiholog Brus Hačhison pita se da li bi moglo biti da je ono što je suprotno cinizmu — po njemu, naivnost, poverenje, nevinost, vedrina, sentimentalnost — recept za život i dobro zdravlje? To je, kaže, verovatno; međutim, moguće je i da ovakav savet smatramo suviše detinjastim da bismo ga prihvatili.

„Nadajmo se da nije tako. Cinizam može izgledati zrelije ili mudrije, ali, u stvari, nije“, kaže on. „Osećaj cinizma često sledi posle slučajeva nepoverenja, izdaje i povređenih osećanja, do te mere da brzo i čvrsto uđe neverica da obećanje ili dogovor neće biti ispunjeni. Pitanje je da li bi trebalo da budu cinični i u ovoj posebnoj prilici? Sledeći slučaj može doneti lepotu i čudo“.

Odmaže li cinizam u procesu stvaranja?

Hm.

„Anti cynicism“. Ova parola ispisana je na naslovnoj strani italijanskog časopisa o umetnosti Flash Art International. „Pokušavamo da ublažimo svoje impulse jednom vrstom samo-bičevanja samo-svesti. Ovaj refleksivni trend da se uravnoteži materijalna želja s osećajem krivice oličava novu definiciju cinizma. Želimo da se fokusiramo na suprotnu tendenciju“, piše u izdanju magazina za leto 2023.

Poruka, međutim, ne pomaže mnogo u razumevanju uticaja cinizma na stvaralački proces. Kad novinar ne zna šta da pita umetnika, on ide na sigurno: Gde nalazite inspiraciju? Danilo Kiš kaže da tako nešto ne postoji, već samo ono što Džejms Džojs zove – epiphany. Bogojavljanje, trenutak lucidnosti, intervencija genija. Cinik može biti genije, ali može i promašiti trenutak lucidnosti, jer je baš nešto imao da se posvađa s Vladimirom Đukanovićem na svemogućoj platformi X.

Šon Dojl u doktorskoj tezi piše o cinizmu kao savremenoj umetničkoj praksi (držeći se Sloterdajkove verzije s početnim slovom k). Zaključaka je više. Prvo, materijalizacija i fizičko spajanje kulturnih alternativa ključni su za uništenje cinizma. Drugo, kinizam koji se manifestuje kao savremena umetnička praksa dovodi u pitanje percipiranu prevlast proizvoda nad vrednošću u savremenoj umetnosti. Treće, kinizam ne samo da onemogućava cinizam, već i izaziva i rekonstituiše proizvodnju znanja.

Džejms Simpkin, nastavnik iz Jorkšira, poziva na umetnost protiv cinika. „Cinici ne shvataju da društvo može funkcionisati sasvim dobro, čak bolje, s određenom dozom milosti — ‘korupcijom’, kako bi to oni videli“. Etički standard jednog cinika, kaže, nije „blistava zvezda kojoj treba težiti, dok pojedinci i društva pokušavaju da se poboljšaju“, već je to „dvostruko cinični pokušaj“, koji nije ni iskren „već je samo folija za neangažovanje i pasivnost“.

U redu. Ali može li cinizam biti drugačiji? Postati izvor kreativne energije? Slikarka i multimedijalna umetnica Sadie Laska govori upravo o „moći cinizma“. Odrasla je, kaže, devedesetih i misli da je u njenoj generaciji uvek postojao cinizam u muzici, tekstovima pesama. „I ja sam pomalo tog stava. Uvek sam mislila da radovi koji sadrže dozu humora dotiču ljude više nego oni koji su potpuno ozbiljni. Nisam apsurdista, za mene je to uvek bio crni humor. Tako je ciničnije“.

Naš prijatelj Knausgor smatra da čist cinizam ne može stvoriti umetnost. Zašto? Jer njegova metoda je „bez osećanja i bez vere, sasvim isključuje metodu umetnosti, koja je uživljavanje“. Za Karla Uvea, forma cinizma je aforizam, „kristalna i neprikosnovena rečenica“, dok je posao cinizma kritika, koja je, naposletku, „neprijatelj umetnosti“.

On se priseća filma „Idioti“ Larsa fon Trira, u kojem se razočarani žitelji Kopenhagena okupljaju da glume idiote. Igra se urušava kad sretnu osobu koja ne igra, ženu koja je izgubila dete. Lars fon Trir je cinik, a sigurno je to bio i Dostojevski, kaže Karl Uve, „pa možemo videti dela ova oba ova umetnika kao borbu protiv njihovog ciničnog ‘ja’, kao veliki pokušaj da se udahne život u unutarnju pustinju cinizma“.

Udahnuti život u unutarnju pustinju cinizma… Dajte mi jedan „laki strajk“. I šibicu.

Za FakeNews Tragač
Danijel Apro