Par(o)liza mogućnostima: zašto medijima ne treba verovati ni kada istine govore


Namučio me je ovaj tekst. Znakovito je, pomislio sam, da esej o nelagodi koju je Džon Kenig u „Rečniku opskurnih tuga“ nazvao „paro“, pozivajući se na terminologiju koja definiše golf – na terenu je uvek jedna rupa koju nećeš pogoditi, ili, preneseno: šta god da uradiš, u nekom si smislu pogrešio – pišem upravo u tom uverenju.

Romanista i komparatista Erik Auerbah sastavio je svoj „Mimezis“, jedno od temeljnih dela teorije književnosti 20. veka, dok je s istambulskih kejeva posmatrao kako nacistička čizma gazi Evropu. U pogovoru je priznao da knjiga ne bi nastala da ga rat nije izmestio u azil i odvojio od obimne biblioteke koja je izgorela negde u Nemačkoj. Ili bi se bavio analizom detalja, a ne teorijskom sintezom svog čitalačkog iskustva, ili bi ga, da se i usudio na nekakav obuhvatni pristup, prisustvo knjiga obavezalo na beskrajno traženje pogodnih citata. Ovako je pisao iz potrebe i sećanja, hrabro i bez sumnje u sebe. Međutim, prvo je morao da iznađe Ansatzpunkt, pristupnu tačku kojom bi strukturisao građu. Kao adekvatan ključ ukazao se termin „mimezis“, jer šta književnost radi ako stalno nešto ne podražava.

Kenigov Ansatzpunkt za objašnjavanje fenomena „paro“ – koji neobično vešto asocira na paralizu – bila je niska medijskih napisa čiji naslovi neobično mnogo liče na natpise upozorenja. Očekivano, pisani su u drugom licu jednine i direktno se obraćaju čitaocu. Pitanja u toj formi postaju sugestivni, klikabilni mentalni rovci, а sam akt čitanja poprima oblik neravnopravnog dijaloga: zbunjen si svojim trenutnim životom? To znači da si zabrinut. Evo zašto treba da se prepustiš strahovima, ali nâ ti i uputstvo kako da ih pobediš. Kreni od seksa: treba da ga imaš već na prvom sastanku. Ali ima razloga i da to ne radiš. Evo zašto da otputuješ u Zambiju, kao i da ne izlaziš iz stana. Koji, uzgred, apsolutno moraš da kupiš (sedam razloga zašto!), premda bi trebalo da ga iznajmljuješ, jer svi to rade. Ko, uostalom, još kupuje nekretnine. I tako dalje.

Moj Ansatzpunkt bila je Ezopova basna o mački koja je, čuvši lovačke trube i topot šapa goniča, šmugnula uz drvo, dok se lukava lisica dala u bezglavi beg, kroz rupu u zemlji, pa kroz šipražje, pa duž proplanka, kao strela, sve dok je psi na koncu nisu sustigli i rastrgli. Uvid u mačkin pametni telefon pokazao bi guglanje o najvišem drvetu u blizini. Istorija pretrage na lisičinom sokoćalu pokazala bi naslove poput: „Deset najboljih načina da umaknete lovcima“, ili „Jure vas vižle? Evo šta da ne radite“.

Auerbah bi u mirnodopskim uslovima bio dugorepi stvor koji je lukavstvo zamenio za poniranje u nešto što podražava kolektivnu mudrost. Izgubio bi žižu u obilju opcija. U okolnostima ratnog razaranja se uspeo na dovoljnu visinu da osmotri kanon zapadnoevropske književnosti, od Homera do Džojsa, a posredno i civilizacije koju je pokušao nekako da spase.

*

Prva planetarna trauma 21. veka toliko je zbunila Zapad – i ne samo Zapad, doduše – da smo jedno vreme kao rod mogli da se dogovorimo samo oko toga da reč „korona“ postoji. Dok su jedni zoonotskom virusu osporavali pravo na postojanje, drugi su ga nazivali najsmešnijim predstavnikom svoje vrste u istoriji, da bi, nedugo potom, treći govorili kako će nam, ne bude li lokdauna, groblja biti mala. Neretko u istoj prostoriji.

S vremenom smo ustanovili da ljudi umiru, ali je za mnoge ostala nejasna brojnost i uzročnost – strada li se od korona-virusa ili komorbiditetā koji bi svakako došli po svoje. Maske je trebalo nositi, iako su potpuno beskorisne, vakcine je trebalo primiti, iako su sredstvo sporohodne masovne depopulacije, ruke je trebalo prati, ali samo pod odgovarajućim uglom i s odgovarajućim higijenskim sredstvom među prstima, inače ne vredi.

Budući da milijarde nas nisu preko noći postali virolozi, pulmolozi i kardiolozi, može se zaključiti da su smušenost u prethodne četiri godine umnogome zakuvale medijske kuhinje. I nije moglo drugačije, ruku na srce, makar tamo gde nije bilo zle namere – ni „olozi“ nisu isprva znali sa čim imaju posla. Ali je praćenje izveštavanja o pandemiji ogolilo krah dosadašnje medijske paradigme.

(Želeo sam da pitam ljude bližeg okruženja šta misle o do sada napisanom. Jedan sajt rekao je da osobe s njihovim horoskopskim znacima – rak, škorpija, blizanac – uvek govore istinu. Onda sam na istom sajtu pročitao da je reč o dvoličnim konspirantima. Svidelo im se.)

Naime, mediji imaju trojaki, ali jasan zadatak: da javnost obaveštavaju tačno, pravovremeno i u skladu s javnim interesom. Pristrasnost je prihvatljiva pod uslovom da ne ugrožava integritet činjenica. Nevolja je što publika – a naročito onaj njen deo koji medijske sadržaje uopšte ne konzumira – od novinara očekuje da budu i panduri i naučnici, i tužioci i sudije, a tužna je istina – i pomalo smešna – da se razlika između iskusnog i neiskusnog novinara neretko svodi na izbor teme koju obrađuje, odnosno da su većina nas bedna piskarala koja se informacijama pune i prazne po potrebi. Još je tužnije, ali nimalo smešno, što očekivanja publike odražavaju nepoverenje u razne struke, institucije i druge društvene i državne aktere koji bi trebalo da im ponude životnu predvidljivost. Rečju, odgovore na pitanja koja ih zbunjuju, brinu, deluju nerešivo ili, još gore, jedva rešivo.

No, čak i tako, novinarstvo je posao čiji bi se nedostatak odmah osetio i koga, kao i sve druge, neko treba da radi u skladu s tri navedena zadatka. Da поgreši, napiše izvinjenje i nastavi dalje. Da napravi sjajan prilog i sačini ubitačan tekst koji ni za jotu neće ama ništa promeniti i pomiri se s tim. Da preživi prosečan uradak. Može delovati da je svejedno. Jedan naslov navodi zašto je novinarstvo i dalje bitno. Drugi kaže da je naveliko izgubilo bitku – s društvenim mrežama, s propagandnim mašinerijama, s fenomenom „postistine“. Mislim da je treći najprikladniji stvarnosti: dobro novinarstvo je ono koje pravi razliku. Jer, šta novinarstvo radi ako stalno o nečemu ne izveštava. Onda bar treba izveštavati kako treba.

*

Svejedno je da li je predsednik Vučić „najbolji student Pravnog fakulteta svih vremena“ ili boluje od nekog duševnog poremećaja. Nije svejedno da li svakodnevno krši Ustav. Svejedno je da li je seksualna orijentacija predsednice Narodne skupštine Ane Brnabić nju kandidovala za nekoliko premijerskih mandata, ali nije svejedno da li je taj posao obavljala u skladu sa zakonom i da li će sednice parlamenta voditi u skladu s Pravilnikom. Svejedno je da li Ivica Dačić peva Miljacku bolje od Halida Bešlića, a engleski jezik govori lošije od Blaža Sliškovića, nije svejedno što je dobio nadimak „koferče“. Na poštovanje procedura se pozivaju samo bitange i očajnici. Ostaviću čitaocima da prosude kojoj grupi pripada srpsko društvo. Ali profesionalni mediji mu pomažu, kada i koliko mogu, da donese utemeljenu odluku, što, poručuje skorija istorija, u vrtlogu nevažnih informacija i pogrešnih okvira često nije nimalo lako.

Vrzino kolo sluđivanja ne tiče se samo hiperpersonalizovanog političkog života koji sve više liči na parodični presek starogrčke mitologije gde su bogovi na Olimpu, a vernici pred televizorima. Niti je počelo u februaru 2020. godine, kada me je jedan tekst ipak argumentovano razoružao, poručivši mi: nemaj dvojbe, ono što se dešava u dalekoj Kini stići će i u tvoju ulicu. Ne verujem u postojanje tajne svetske redakcije koja svesrdno radi na rastakanju ljudske pažnje i preduzimljivosti; pre bih rekao da su se tehnološki proboji i kriza profesionalnih standarda, koji nikad nisu bili granitni koliko volimo da velimo, nesrećno naslonili na ljudsku radoznalost i ostale slabosti, ponudivši metastazama kapitalizma nove rukavce za rast i širenje. Ispod svakog teksta koji sugeriše da treba voditi računa o liniji može da se nađe oglas za restoran brze hrane, a unutar svake analize koja ukazuje da planetu zatrpavamo smećem neki lanac konfekcije može da nas poziva na sezonsku rasprodaju. I odazvaćemo se, možda ne odmah, jer volimo da jedemo i izgledamo lepo. Veštačka proizvodnja potreba i potrebica ide pod ruku s realnom proizvodnjom gluposti koje potrebe treba da utaže, sve po cenu zaklanih životinja i grašaka znoja dece iz dalekoistočnih svetšopova. A kapitalizam, može se istovremeno pročitati, živ je i vitalan, osim što na njegovom grobu naveliko pleše tehnofeudalizam; valja se ponašati u skladu, ali sa čim?

U pravu je Liotar kada kritikuje „velike narative“, ili, bliže originalu, ideološke i religijske „metapriče“, dakle priče kojima zapravo govorimo o nečemu drugom. Represivne su i neminovno postanu sredstvo moći, posredno tlačenja; čitav 20. vek, uostalom, svedočanstvo je perverzije ideja progresa i spasenja, a od Auerbaha, koliko god merodavnog, bolji su jemci nebrojeni grobovi. Zato valja biti „osetljiv za nesamerivo“, za subjektivno osećanje sveta kome treba podariti pažnju i ideal apsoluta tako razbiti u paramparčad. Nema jedne istine, već mnoštvo istina. Ipak, napominje Liotar, treba očuvati svest o znanju kao nečemu neupitnom; u suprotnom će nam se košmari vratiti. I jesu – samo je pitanje je li Ukrajina napala Rusiju, kako je tvrdio jedan srpski tabloid, ili je Rusija pak izvršila invaziju na susednu zemlju u punom obimu. Da li uopšte navijati i za koga?

Do tada, prosečan konzument medijskog sadržaja će svoje identitetske profile – nacionalni, verski, rasni, klasni, staleški, geografski – zadovoljavati informacijama uprkos osećanju da ih ne može iskoristiti potpuno čiste svesti i mirne savesti. Dečje tantrume treba ignorisati i odmah adresirati, gazirane sokove treba konzumirati, ali samo ako su sa šećerima, odnosno ako su sa kancerogenim zaslađivačima, platu treba i trošiti i troškariti, pare i spiskati i štedeti, partnera treba varati i biti mu odan, lekara posećivati redovno, ali ujedno ne robovati hipohondriji. Istina je puna glava. I svaka od ovih teza imaće naučne studije istraživača famoznog Univerziteta u Viskonsinu koje joj idu u prilog. Nema istine, već mnoštva njih. Ali znanje kao upotrebni aspekt istina – bila je ipak mačka u pravu – mora biti monolitno, blizu, u visinama. Džaba nam inače sve čitanje i pisanje.

Za FakeNews Tragač
Stefan Slavković
novinar nedeljnika „Radar“

 

Ukratko

22/05/2024

Ne, „pravilo 7-38-55“ nije pravilo

Portal Gradske info pridružio se nizu portala koji su preneli netačne navode o takozvanom „pravilu 7-38-55“, prema kojem se sedam odsto komunikacije prenosi rečima, 38 odsto tonom…

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA