A šta ste čekali do sada: Priča o odlaganju istine i propuštenim prilikama


Slavica nije neka od mojih pacijentkinja, ona čak i ne postoji, ali ću za ovu priliku priču o njoj sastaviti na osnovu tipičnih iskustava s kojima se susrećem u ordinaciji. Recimo to ovako: Slavica ima 47 godina, stalni posao, majka je troje odrasle dece. Sada je po treći put hospitalizovana na našem odeljenju preko urgentne ambulante zbog izrazito niskih vrednosti gvožđa u krvi. Razlog njene malokrvnosti je krvarenje iz tumora u predelu desne dojke, koje se u poslednje vreme sve teže kontroliše.

Tumor je, kaže, primetila pre oko godinu i po dana: „U početku je bilo kao bezbolna kuglica, ali se s vremenom zacrvenelo i bilo je vruće pod rukom”. Njena komšinica je imala sličan problem na leđima kad joj se upalilo masno tkivo. Pričala joj je da je stavljala obloge od guščije masti i bokvice, za koje je čula u jednoj popodnevnoj TV emisiji, pa je i Slavica probala istu stvar. Bilo je odlično: „brzo se provalilo i baš je lepo izvuklo temperaturu”.

 

Uloga medija i mreža

Slavičina rana je zarastala sporije nego što je uobičajeno, ali je i upala bila velika pa se ni pacijentkinja nije mnogo brinula. Ipak je, u momentima nemira, u Guglov pretraživač ukucala „ranica na dojci“. Prikazano joj je 10 najrelevantnijih stranica spram njene pretrage, od kojih je devet u naslovu imalo „rak dojke“ i pozivalo na neodložno javljanje lekaru, dok se deseti bavio lečenjem ranica nastalih kao posledica dojenja. Kada je isto pitanje postavila i u Fejsbuk grupi „Novosađanke“, dobila je oprečne informacije – neki komentari išli su u prilog javljanju lekaru, neki u prilog onome što je radila i do sada. Bilo je i onih koji su isticali nezadovoljstvo zdravstvenim sistemom – dugo se čeka, lekari su neljubazni, pregled je bio jako bolan.

Slavica se nije odazvala Guglovom pozivu, ne želeći da diže paniku u porodici, niti da prolazi niz neprijatnih i bolnih pregleda zbog nečega što će svakako proći samo od sebe. U njenoj porodici niko nikada nije imao karcinom dojke, a i rana je svakako delovala bolje – ponekad je malo krvarila, ponekad se gnojila, ali svakako nije bila toliko upaljena.

Algoritmi su, u međuvremenu, uspeli da prepoznaju Slavičinu zabrinutost, pa su joj češće nego ranije iskakali članci o raku dojke, ali i sponzorisane objave kojima se promovišu privatne klinike i medikamenti. Kad god bi videla neku od tih objava, Slavica bi brzo skrolovala dalje, da se sakrije od misli-uhoda. U njoj se javilo tiho sujeverje, ubeđenje da je i sámo izlaganje sadržajima o raku – kancerogena aktivnost.

Ako sagledamo trougao MEDIJI – OBOLELI – BOLEST, možemo uočiti dva pravca zanemarivanja. U prvom, mediji zanemaruju obolele. To su prilike kada mediji, ne vodeći računa o etici, o detaljima, o nauci, niti o dobrobiti obolelih, ne libeći se senzacionalizma, simplifikacija i pogrešnih zaključaka na sve načine pokušavaju da tekstovima o bolesti i zdravlju privuku pažnju publike. Rezultati analize objavljeni na FakeNews Tragaču pokazuju da domaći mediji prosečno jednom nedeljno „otkrivaju lek protiv raka“. Među „lekovima“ se, između ostalog, nude maslačak, otrov plave škorpije, petrolej, pa i „Teslina besplatna energija“.

Postoji i obrnut proces, kada oboleli zanemaruju medije. Oni koji osećaju da im se zdravlje pogoršalo panično beže od tekstova koji se tiču bolesti, čak i kada su ti tekstovi napisani krajnje dobronamerno i profesionalno. Tada je, kako kaže Renata Salecl u svojoj „Strasti prema neznanju“, na delu „blokada praktičnih informacija, ponekad do te mere da pacijenti, bežeći u svoj svet nekritički poriču baš sve informacije o svojoj bolesti i svome zdravlju, gradeći privide koji im pomažu da se održe na površini“. Iako je i ovaj tekst zamišljen kao dobronameran, već sama njegova tema mnogima će delovati do te mere odbojno da neće stići ni do kraja prvog pasusa.

Šta se dalje dešavalo sa Slavicom? Nakon šest meseci nastojanja da se ubedi u suprotno, došla je do zaključka da se defekt kože definitivno povećao. Rana je redovno kvasila, te joj je postavljanje gaze u grudnjak postalo deo svakodnevice. Na inicijativu svoje sestre konačno je otišla izabranom lekaru, koji joj je dao prioritetni uput za hirurga, a hirurg… On ju je pitao šta je čekala do sada. Mislila je da će proći. Urađena joj je biopsija promene, te je upućena na onkološku komisiju kojoj se nikad nije javila.

Sada, 18 meseci nakon uočavanja promene na dojci, tumor je zahvatio celu desnu dojku, šireći se ka pazušnoj jami. Nekontrolisano krvari, oštećeno tkivo se često inficira, a telo nije u stanju da kompenzuje tolike gubitke krvi. Imamo ustaljen terapijski režim – infuzije, antibiotici, transfuzija krvi i krvne plazme, zaštita za želudac, nešto za bolove, injekcije za preveniranje tromboze, i uput za onkološku komisiju, iako prilikom štampanja iskače prozorčić koji me obaveštava da ni pregled po prethodnom uputu nije realizovan.

 

Zašto se niste ranije javili

Odlaganje traženja medicinske pomoći rezultuje u kasnijem prepoznavanju bolesti, porastu broja i težine komplikacija usled nelečenog akutnog ili hroničnog stanja, smanjenoj stopi preživljavanja, te nepotrebnoj patnji pacijenta.

Istraživanja pokazuju da skoro trećina pacijenata odlaže ili izbegava traženje lekarske pomoći. Razlozi za to su višestruki i mogli bi se analizirati iz različitih aspekata – onih koji se tiču samih pacijenata, promenljivosti simptoma i težine kliničke slike, te nedostataka zdravstvenog sistema.

Vreme koje je izgubljeno do momenta traženja pomoći može se podeliti na dve faze. Prva obuhvata period u kojem bolesnik još uvek ne shvata da ima tegobe (npr. smanjenje apetita, lošiji kvalitet sna, diskretan porast temperature, gubitak na telesnoj masi, porast krvnog pritiska i nivoa šećera u krvi), te rano delovanje može biti omogućeno jedino kroz adekvatnu zdravstvenu edukaciju i redovne sistematske preglede. Druga počinje momentom percipiranja tegoba, a njeno trajanje i konačan ishod bolesti uveliko zavise od motivacije samog pacijenta da potraži rešenje za svoj problem. Ova faza bi u savršenom slučaju trajala kratko, tek toliko koliko je potrebno da se zakaže pregled. U realnosti, ona biva produžena i na više godina, ponekad do momenta kada tolerisanje tegoba više nije moguće.

Većina pacijenata prolazi kroz fazu samoobmane tokom koje ubeđuju sebe da je njihovo stanje prolazno, te da će se razrešiti samo od sebe. Pored toga, osećaj srama i stigmatizacije zbog obolevanja veoma je izražen među obolelima. Oni neretko, u pokušaju da samostalno reše problem, pristupaju samomedikaciji (farmaceutskim preparatima ili lekovima iz domena narodne medicine), ili menjaju stil života uz korigovanje faktora rizika – više se kreću, zdravije hrane, koriste suplemente, ostavljaju cigarete i alkohol. Pokušaj kompenzacije nekad je toliko izražen da pređe u ortoreksiju. Među obolelima ima i onih koji odbijaju bilo kakav vid korekcije nezdravog načina života, vodeći se time da su i njihovi preci „pušili i pili“, pa su opet doživeli duboku starost, neretko se u potpunosti odričući odgovornosti za sopstveno zdravlje iz ubeđenja da je bolest stvar sudbine, te da ništa što mi činimo ili ne činimo ne može da promeni uspostavljeni poredak stvari.

Posebnu grupu sačinjavaju pacijenti kojima je pomisao na dijagnozu raka bilo koje vrste toliko strašna da ignorišu ne samo simptome bolesti već i objašnjenja lekara, te prolaze cikluse hemio- i radioterapije, kao i operativno lečenje, sve vreme negirajući činjenicu da imaju maligno oboljenje od kojeg se leče.

Lečenje se često odlaže i iz ekonomskih i organizacionih razloga – nedostatka novca ili zdravstvenog osiguranja (što je posebno izraženo među seoskim stanovništvom i marginalizovanim društvenim grupama), te nedostatka vremena (majke koje čekaju da deca završe školsku godinu, poljoprivrednici koji odlaze lekaru po završetku sezone jesenjih poljskih radova). Odlaganje lečenja je posebno karakteristično za žene koje vode računa o teško obolelim članovima porodice, jer je to obaveza koju nemaju kome da prepuste za vreme trajanja dijagnostike i terapije.

 

Šta bi bilo da ste ranije došli

Ranije postavljena dijagnoza veoma je značajna za dugoročnu prognozu bolesti. Ona omogućava lakše lečenje, terapiju sa manje lekova, manje komplikacija i manju radnu onesposobljenost. Adekvatnom i pravovremenom terapijom obezbeđuje se duži i kvalitetniji život. U uslovima postojanja maligne bolesti, zdraviji organizam koji nije izmoren dugoročnom bolešću bolje podnosi terapijski režim, i ostavlja više mogućnosti u potrazi za lekom. Svega ovoga moraju biti svesni i mediji, koji bi trebalo da na primeren, proveren i oprezan način doprinesu odluci pacijenta da se što pre obrati lekaru.

Za kraj – nešto i o odgovornosti zdravstvenih radnika. Postoji, kao što smo rekli, niz razloga zbog kojih pacijent odlaže odlazak kod doktora. Jedan od tih razloga može biti upravo – doktor. Kada nervozno ili nedovoljno empatično upitamo pacijenta „Šta ste dosad čekali?”, znamo da smo time dali i deo odgovora: Slavica je, između ostalog, svoje dolaske odlagala i zbog straha od suočavanja s našim pogledom, s našim prekorom, s tim užasnim, užasnim pitanjem.

Za FakeNews Tragač
Gorana Janjić

Autorka je doktorka medicine i stručna saradnica FakeNews Tragača, zadužena za pitanja verifikacije medijskih sadržaja o medicini i javnom zdravlju.

Ukratko

22/05/2024

Ne, „pravilo 7-38-55“ nije pravilo

Portal Gradske info pridružio se nizu portala koji su preneli netačne navode o takozvanom „pravilu 7-38-55“, prema kojem se sedam odsto komunikacije prenosi rečima, 38 odsto tonom…

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA