Prilog za biografiju Dejana Ristića, novog ministra Informisanja i telekomunikacija


Novopostavljeni ministar Informisanja i telekomunikacija Dejan Ristić, u vreme dok je bio ​​samo” istoričar koji gostuje po TV studijima i objavljuje i potpisuje svoje visokotiražne knjige, u knjizi „Zablude srpske istorije” prepisao je pojedine delove teksta koje sam nekoliko meseci ranije pisala za FN Tragač, bez navođenja autora i izvora i tako ih predstavio kao svoje.

Neki delovi mog teksta koji se bavio medijskim navodima da u Ženevi, u sedištu Crvenog krsta, stoji tabla na kojoj piše „Budi human kao što je Srbija bila humana 1885” doslovno su preneti, neki su stilski dorađeni, neki parafrazirani, ali celokupan kostur teksta, svi dokazi, pa i pojedine zanimljivosti do kojih sam dolazila dvomesečnim istraživanjem, preneti su bez imalo ograde, a ako smem da dodam, i bez imalo srama. Ova „zabluda” jedna je od 20 koliko ih ima u knjizi istoričara Ristića i – iako su prisutni i delovi koji nisu moji – posebno oni koji se odnose na istorijski kontekst, bez delova iz teksta FN tragača suštinski ne bi bilo priče ili bi bila neodrživa. 

Da bude jasnije o kakvoj vrsti perfidnog prepisivanja je reč evo nekoliko reprezentativnih primera:

Tekst FakeNews Tragača (april 2020): Ne, u holu Crvenog krsta u Ženevi nema table “Budi human kao što je Srbija bila”Iz knjige “Zablude srpske istorije” Dejana Ristića (jul 2020): odlomak iz poglavllja „Srbi, Bugari i Crveni krst”
Srbija nije bila, kako se pogrešno navodi, jedina moguća ruta za dostavljanje pomoći, ali je bila najpovoljnija i najkraća, iako je podrazumevala prolazak pored srpske vojske. Kako stoji u izveštaju Crvenog krsta Austrije, koji je posredovao u navedenoj operaciji, u to vreme bila je jaka zima, Bugarska nije imala železnicu, a Dunav je bio nezgodan za plovidbu. Postojao je i kopneni prevoz koji bi preko Lom Palanke vodio u Sofiju, ali je on bio izuzetno skup i trajao bi duže.Takođe, Srbija nije bila, kako se to često pogrešno navodi, jedina moguća ruta za dostavljanje pomoći, ali je bila najpovoljnija i najkraća iako je podrazumevala prolazak pored jedinica srpske vojske.

Kako je zabeleženo u izveštaju Crvenog krsta Austrougarske, koji je posredovao u navedenoj operaciji, u to vreme bila je jaka zima, Bugarska nije imala razvijenu železnicu, a plovidba zaleđenim Dunavom nije bila moguća. Postojala je i mogućnost korišćenja kopnenog puta koji bi preko Lom Palanke vodio u Sofiju, ali je taj poduhvat bio izuzetno skup i trajao bi znatno duže.
Ono što mediji ne navode a za šta postoje dokazi, jeste da je kralj Milan obezbedio ovom konvoju transport kroz Srbiju, posebno kroz deo od Niša do bugarske granice gde nije postojala pruga.Ono što se u brojnim medijskim i napisima na društvenim mrežama ne navodi, a za šta postoje nesumnjivi dokazi, jeste da je kralj Milan I zaista dao saglasnost da humanitarna pomoć namenjena Bugarskoj prođe kroz Srbiju, posebno kroz deo od Niša do bugarske granice, gde nije postojala železnička pruga.
U Beogradu je tada postojala prodavnica i magacin Crvenog krsta, te je deo pošiljke za Sofiju bio ispunjen stvarima iz Beograda, ali te stvari po svemu sudeći nisu pripadale državi Srbiji. Jedan od organizatora ove misije, britanski humanitarac ser Kenet Barington, u pismu svojoj ženi pominje da je u Beogradu za 300 funti kupio potrepštine za bugarske ranjenike, a u izveštaju britanskog Crvenog krsta detaljnije se napominje šta je bio predmet kupovine u Beogradu, između ostalog, ćebad i dušeci.Štaviše, u Beogradu su tada postojali prodavnica i magacin Crvenog krsta, te je deo pošiljke za Sofiju bio ispunjen stvarima iz Beograda, ali te stvari, po svemu sudeći, nisu pripadale državi Srbiji.

Jedan od organizatora ove misije britanski humanitarac ser Kenet Barington u pismu svojoj ženi zapisao je i da je u Beogradu za 300 funti kupio potrepštine za bugarske ranjenike, a u izveštaju britanskog Crvenog krsta detaljnije je pisalo šta je sve bilo predmet kupovine u Beogradu.

Istraživanje koje je prethodilo objavljivanju teksta sastojalo se od čitanja istorijskih izvora, pisanja svima koji su u nekom trenutku tvrdili da ova tabla postoji, iščitavanje novina iz tog perioda, pregledanje bugarskih i naših istorijskih arhiva, bugarskih i naših medija, a zatim konsultacije s prevodiocima, pošto je većina izvora bila na engleskom i francuskom jeziku, tako da je šansa da dva teksta budu ovoliko identična nezavisno jedan od drugog ravna nuli

Ceo moj tekst je inicijalno koncipiran tako da se nadovezuje na odgovor koji sam dobila od Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi, a koji će gospodin Ristić na posebno podmukao način preformulisati u pasiv, kao da je taj odgovor pao sa neba:

Tekst FN Tragača:

Iz Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi za Tragač odgovaraju da nisu uspeli da uđu u trag tabli iz medijskih napisa. Odgovorili su nam i da su u pokušaju da nam izađu u susret kontaktirali i srodne institucije u Ženevi koje bi možda mogle da znaju nešto više, kao što su Centar za humanitarni dijalog u Ženevi, kao i Odeljenje za zaštitu arhitektonskog nasleđa (Conservation du patrimoine architectural) i Odeljenje za izgradnju i razvoj (Departements des constructions et de l’aménagent).
Ristićev tekst:

Neposrednom proverom kod odgovarajućih stručnih službi ove međunarodne organizacije dobija se odgovor da ona ne raspolaže bilo kakvim informacijama ili podacima da je takva spomen-ploča ikada postavljena. Centar za humanitarni dijalog u Ženevi, Odeljenje za zaštitu arhitektonskog nasleđa i Odeljenje za izgradnju i razvoj pri gradskoj upravi u Ženevi nemaju podataka da je ova spomen-ploča postojala.

Posebno je zabrinjavajuće, imajući u vidu zvaničnu biografiju ministra Ristića, u kojoj se između ostalog ističe da je „autor više desetina naučnih radova i knjiga”, što u celoj knjizi ne postoji nijedna fusnota ili pozivanje na izvore. Spisak preporučene literature na kraju knjige ima 20 naslova koji bi trebalo da „pokriju” 20 istorijskih zabluda.

Iako nisam autor više desetina naučnih radova i knjiga, po internim pravilima, svi izvori koji su dostupni onlajn, ulinkovani su u tekst. Odgovor koji sam dobila od Međunarodnog krsta u Ženevi, međutim, nije u originalnoj formi prisutan u opremi teksta. Da nije tužno, bilo bi laskavo što je gospodin Ristić odlučio da mi veruje na reč i detaljnije ne proveri mene i moje izvore. 

Takođe, na osnovu istih dokaza se u knjizi ministra Ristića tvrdi da „u sedištu Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi nikada nije postavljena spomen-ploča sa ispisanim tekstom Budi human kao što je Srbija bila 1885”. Ko se iole bavio proveravanjem činjenica u bilo kojoj profesiji svestan je koliko je teže pronaći dokaze da se nešto nije desilo nego da se desilo, a posebno kada se radi o navodnom događaju od pre 135 godina. Uz veliki oprez u našem tekstu je ostavljeno da „nismo uspeli da nađemo dokaz da je ova tabla ikada postojala”

Da li će sledeći istraživač u svoju fusnotu da stavi uglednog istoričara i ministra koji piše knjige bez fusnota ili bedno piskaralo koje ulinkuje ili ukaže na svaki izvor koji je korišćen u tekstu? Odgovor se sam nameće i to je najbolnije u ovoj stvari i u celoj profesiji. 

U avgustu 2020. kada smo shvatili šta se dogodilo, na Tviteru smo reagovali glavni urednik FN Tragača Stefan Janjić i ja. To su bili zapaženi postovi, ali limitiranog dometa, a Dejan Ristić, iako medijski prisutan, još uvek nije imao javnu funkciju. Nepunih godinu dana kasnije već će biti postavljen za v. d. direktora Muzeja žrtava genocida, da bi nedavno bio imenovan za ministra informisanja i telekomunikacija. Često je na putu, gde promoviše svoje četiri knjige izdate za izdavačku kuću Vukotić media (Mitovi srpske istorije, Zablude srpske istorije, Legende svetske istorije, Nestvarni – mitske ličnosti srpske istorije), hvaleći se tiražom od više desetina hiljada primeraka, što je – u tome ćemo se složiti – za domaće prilike izvanredan tiraž. 

Slučajnost će hteti da nekoliko nedelja pre objavljivanja sporne Ristićeve knjige, dok sam još naivno verovala da smo na istom zadatku borbe protiv dezinformacija i mitomanije, Dejana Ristića kontaktiram kao sagovornika. Tada sam proveravala navode da se poznata slika Stjepana Filipovića nastala pred njegovo pogubljenje u prirodnoj veličini nalazi (odnosno da se nalazila) na ulazu u zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku. On je bio jedini istoričar na kog sam naišla koji je u medijima dao izjavu i bliže objasnio prirodu izložbe na kojoj je ova fotografija navodno bila izložena; međutim proverom nisam uspela da nađem dokaze koji bi to potvrdili, što sve stoji u tekstu.

Zanimljivo, gospodin Ristić će mi nakon objavljivanja tog teksta zameriti što sam njegovu izjavu stavila u tekst, što sam „neobavezno ćaskanje predstavila kao izjavu za medije”, iako sam se uredno predstavila i objasnila šta me interesuje. 

Tekst o fotografiji Stjepana Filipovića objavljen je 29. juna 2020, dok se knjiga Zablude srpske istorije u pretprodaji pojavila 3. jula, dakle samo četiri dana kasnije, tako da je gospodin Ristić u vreme našeg razgovora morao znati ko sam ili još gore, da ga je u njegovoj nadmenosti baš bilo briga. 

Ovaj dodatak biografiji ministra Ristića prilažem javnosti na uvid, jer odavno nemam očekivanja da bi ovakvi navodi mogli ozbiljno da utiču na nezadrživi uspon jedne karijere do, za sada, ministarske fotelje. Naprotiv, oni bi ga za mesto u Nemanjinoj 11 mogle samo preporučiti, budući da nije prvi, a moguće ni poslednji na istoj adresi sa prepisivačkim sklonostima. „Pa šta!”

Danka Mihajlović, FakeNews Tragač

 

 

Portret ministra Ristića s naslovne fotografije:
Vlada Republike Srbije

 

Ukratko

22/05/2024

Ne, „pravilo 7-38-55“ nije pravilo

Portal Gradske info pridružio se nizu portala koji su preneli netačne navode o takozvanom „pravilu 7-38-55“, prema kojem se sedam odsto komunikacije prenosi rečima, 38 odsto tonom…

TOP 5 – NAJČEŠĆE LOKACIJE MANIPULACIJA