29.06.2021.Danas smo okruženi lažnim vestima! Živimo u eri postistine! Društvene mreže omogućavaju da se laži nekontrolisano šire u javnosti! Koliko puta ste se susreli sa komentarima poput ovih, često praćenim opaskom da se medijima nekad verovalo, dok je danas većina onoga što se u njima plasira u domenu takozvanih „lažnih vesti“? Mediji su ranije, verovatno, i uživali veće poverenje publike, pa ipak, da li je to poverenje ikada bilo sasvim opravdano?
U svojoj knjizi, neskromno naslovljenoj „Istina“ urednik britanskog portala za proveru činjenica Full Fact vodi nas kroz „kratku istoriju potpunih sr*nja“, šaljivo prikazujući kako se dezinformacije, „lažne vesti“ i obmane šire među ljudima još od zapisa na glinenim pločama. Filips modernim stilom i na sarkastičan način piše o interesantnim besmislicama koje su se pojaviljivale u medijima od njihovog nastanka, ali i o bezočnim lažima i obmanama koje su pojedincima donele slavu i bogatstvo pre nego što su ih zauvek obeležile kao obične lažovčine. Prevod istine Toma Filipsa odnedavno možete pročitati u izdanju Lagune (prevod Nenada Dropulića).
Bivši američki predsednik Donald Tramp odgovoran je za popularizaciju termina „lažne vesti“, ali jedan drugi, slavni, američki predesdnik zauzima znatno bitnije mesto u „istoriji sr*nja“ o kojoj Filips pripoveda. Radi se o jednom od očeva osnivača SAD, Bendžaminu Frenklinu. Osim toga što je za života uspeo da izmisli primitivan oblik gromobrana, bifokalna stakla za naočare, postane uspešan političar i osnivač savremenih Sjedinjenih Država, Frenklin se interesovao i za medije, pa je kao mlad ušao u posao izdavanja almanaha – godišnjaka koji su nudili lake sadržaje poput astrologije, ali i važne informacije kao što su vreme izlaska i zalaska sunca, datumi promene godišnjih doba i smene plime i oseke. Konkurencija u izdavanju almanah bila je velika, a Frenklin je odlučio da se sa njom suoči na pomalo bezobziran način, ne tako stran današnjim medijskim manipulatorima.
Svestrani otac osnivač SAD, kojeg Filips u svojoj knjizi opisuje i kao „najobičniju trolčinu“, konkurenciju u vidu Tejtana Lidsa, urednika jednog od najčitanijih almanaha tog vremena, praktično je sahranio. Pod pseudonimom „Siroti Ričard“ Frenklin je u svom almanahu prvo prorekao smrt Tejtana Lidsa za 17. oktobar 1733. godine „kada se poklope Sunce i Merkur“, dodajući da mu je Lids sâm tražio taj proračun. Iako je Lids na ovu projekciju reagovao nazivajući ga „budalom i lažljivcem“, Frenklin je nastavio svoju igru objavivši u narednom izdanju kako su uvrede u Lidsovom alamanhu dokaz da je on zaista mrtav i da je njegov almanah preuzeo „neko pakosniji“. Potom je objavio i kako je dobio potvrdu da je Lids zaista preminuo sudbonosnog 17. oktobra 1733. godine. Epilog? Almanah Tejtena Lidsa postepeno je propadao i prestao da izlazi desetak godina kasnije, dok je Frenklinova publikacija uživala sve veću pažnju čitalaca.
Lažirane smrti se, nažalost, i dalje se s vremena na vreme pojavljuju u medijima, ostavljajući u čudu javne ličnosti u trenucima kada, uglavnom na internetu, saznaju da su preminule. Internet i razvoj tehnologije koji mu je prethorio, suzbili su, sa druge strane, mogućnosti za jedan model prevare o kojem Filips takođe piše, a reč je o izmišljanju nepostojećih predela, teritorija, pa i potpuno novih država. Takvo manipulisanje je u 19. veku bilo relativno lako, s obzirom na tešku proverljivost informacija o udaljenim predelima planete Zemlje.
Jedna takva prevara dovela je u zabludu oko dve stotine ljudi koji su u potrazi za boljim životom odlučili da iz Velike Britanije krenu na put za, kako će se ispostaviti, izmišljenu zemlju Pojais.
Gregor Mekgregor, kojeg Filips opisuje kao „ambicioznog, harizmatičnog i makar na prvi pogled šarmantnog čoveka“ uspeo je da mnoge Britance ubedi kako je upravo on „ratni heroj, plemićki potomak i nadahnuti vođa ove mlade zemlje“. Putem intervjua punih laži, oglasa i glasina Mekgregor je uspeo da prikupi bogatstvo od britanskih ulagača, prodajući delove „svoje“ teritorije, titule i državne funkcije izmišljenog Pojaisa, koji je imao i svoju zastavu, obeležja, himnu. Ovaj kvaziplemić skicirao je čak i kartu te „države“.
Kada su se doseljenici 1832. godine iskrcali na mesto koje im je Mekgregor predstavio kao Pojais, ubrzo su shvatili da su prevareni. Na kraju, gotovo svi su poginuli pokušavajući da se izbave iz „obećane zemlje“ koja je prema Mekgregorovom predanju „davala tri žetve godišnje“, imala „dugačke vijugave reke pune zlata“ i već razvijenu prestonicu sagrađenu u evropskom stilu sa trgovačkom lukom u neposrednoj blizini.
Čak i nakon što su pojedini mediji objavili svedočanstva preživelih pojedinaca, Mekgregor nije odustao od svoje prevare pokušavajući, doduše bezuspešno, da je sprovede i u Francuskoj. Neverovatna je činjenica, piše Filips, da su neki preživeli doseljenici nakon svega čak branili Mekgregora, optužujući kapetane broda za neuspeh doseljavanja i navodeći da ovaj plemić u pokušaju nije krivac za širenje laži o izmišljenoj zemlji Pojais.
Obmane i „lažne vesti“ uspevaju da opstanu samo zato što ljudi u njih odlučuju da veruju. Koliko god besmisleno zvučalo proglašavanje mrtvim živog čoveka ili postojanje zemlje sa rekama punim zlata, uvek će se naći neko ko će u takve priče želeti da veruje više i od njihovih podlih kreratora. Zbog toga, laži će se prenositi zauvek, a Filips nam je pokazao i da su se prenosile oduvek. Ipak, najveći problem „lažnih vesti“ nije to što ljudi u njih veruju, smatra Filips, već to što prestaju da veruju u prave vesti. Dok rat protiv „lažnih vesti“ polako postaje borba sa vetrenjačama, možda nam se sprema početak bitke za uspostavljanje novog poverenja u prave vesti.
Ivan Subotić, FakeNews Tragač
