Nije viteški #5: Osobe sa invaliditetom

Redakcija FakeNews Tragača u devet nastavaka objavljuje analizu izjava koje su Branimir Nestorović i Saša Borojević izneli na konferenciji za štampu u decembru 2021, predstavljajući Udruženje za zaštitu dece „Vitezovi reda zmaja“. U prva četiri nastavka pisali smo o Borojevićevim navodima koji se tiču suicida, dečijih prava, promene pola i društvenih mreža. Narednih dana slede tekstovi o sistemu amber alert, seksualnom obrazovanju, pedofiliji i incestu.

Osobe sa invaliditetom

Povod za petu analizu predstavljala je sledeća izjava Branimira Nestorovića sa pomenute konferencije:

Ono čime ću se ja baviti jesu deca koja su sa posebnim potrebama i jako darovita deca.

(…)

Kada se radi o deci sa autizmom, devet godina stoji zakon da roditelji ne mogu da budu staratelji, ne mogu da budu staratelji svom detetu i ne može član porodice, ne može sestra da bude staratelj autističnom detetu nego će Centar za socijalni rad da odredi ko će to biti. Jel’ to normalno ili nije normalno?

Iako „odluku o stavljanju pod starateljstvo donosi organ starateljstva“ Porodični zakon u šestom delu uz ovu odredbu propisuje i uslove za stavljanje pod starateljsvo. U Članu 124. se precizira da se „pod starateljstvo stavlja dete bez roditeljskog staranja (maloletni štićenik) ili punoletno lice koje je lišeno poslovne sposobnosti (punoletni štićenik)“. Dakle, dete (do navršene 18 godine, a pod određenim uslovima i duže, što uređuje Član 85. istog zakona) koje ima roditelje i kojima nije oduzeto roditeljsko pravo, uopšte se ne stavlja pod starateljstvo. U slučaju da je Nestorović mislio na odrasle osobe sa autizmom, Član 126. precizira:

(1) Za staratelja se postavlja lice koje ima lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja, a pristalo je da bude staratelj.

(2) Za staratelja se prvenstveno postavljaju supružnik, srodnik ili hranitelj štićenika, osim ako interes štićenika ne nalaže drugačije.

Za staratelja se ne može postaviti lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti, potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava, lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika, kao i lice od koga se, s obzirom na njegove lične odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili drugim srodnicima, ne može očekivati da će pravilno obavljati poslove staratelja (Član 128.).

Međutim, ono što je mnogo opasnije od nepoznavanja zakona, koji svakako treba menjati kako bi se u punoj meri ostvarila prava osoba sa invaliditetom, u saglasnosti sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, jeste to što je Nestorović odlučio da se „bavi osobama sa posebnim potrebama” (kako kaže, „ova deca sa autizmom sa ovim raznoraznim stvarima“) s abilističkog stanovišta, tako što u prvi plan stavlja „probleme“ koje imaju roditelji, a ne podršku i zastupanje prava osoba sa invaliditetom.

A Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom obavezuje države potpisnice da osiguraju prepoznavanje poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom i ukinu zamenljive režime odlučivanja [1] kao što je starateljstvo, kao i da preduzmu „odgovarajuće mere kako bi se osobama sa invaliditetom omogućio pristup podršci koja im može biti potrebna u ostvarivanju njihovih poslovnih sposobnosti” (Član 12, Stav 3 Konvencije). Konvencija predviđa i da države stvore odgovarajuće i efikasne mere zaštite za ostvarivanje poslovne sposobnosti čija je primarna svrha da se obezbedi poštovanje prava, volje i sklonosti osobe sa invaliditetom (Član 12. Stav 4 Konvencije)

Komentarišući Nestorovićevu izjavu, Milica Mima Ružičić Novković, predsednica Centra Živeti uspravno za Tragač kaže: „Na javnoj sceni pojavio se još jedan čovek koji ne zna obaveze proistekle iz međunarodnih ugovora, u ovom slučaju Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, i neophodnosti opšteg prava na asistenciju i podršku u donošenju odluka, kao osnovnih preduslova za samostalni život bilo koje osobe, bez obzira na vrstu i stepen oštećenja. Podrška primarnoj porodici, finansijska i u vidu asistencije, treba da bude u skladu sa preporukama i Opštim komentarom br. 5 Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom, na primenu čl. 19 Konvencije koji definiše obaveze država potpisnica u odnosu na obezbeđivanje prava na samostalni život i uključenost u zajednicu.“

Ružičić Novković objašnjava za Tragač da doživotno starateljstvo i briga roditelja o deci sa invaliditetom „nisu samostalni život, već najčešće dovode do međusobnog ograničavanja slobode, zavisnosti i redukovanja životnih planova i ciljeva, a život osobe s invaliditetom neretko se svodi na ispunjavanje bioloških, tj. osnovnih potreba.“

Abilizam je, kako navodi naša sagovornica, „uverenje da život osobe bez oštećenja vredi više od života osobe koja ima neko oštećenje ili smanjenje sposobnosti. Nakon skoro 80 godina godina delovanja modernog pokreta za prava osoba sa invaliditetom i 50 godina međunarodnog pokreta za samostalni život (što će biti u julu ove godine), vreme je da učesnici/e u javnom govoru umesto tretiranja osoba sa invaliditetom ili bilo koje druge osobe kao predmeta svog bavljenja, počnu da deluju na primeni tekovina različitih delova pokreta za ljudska prava, prevashodno onih njegovih segmenata koji su pretočeni u ugovorne obaveze koje je Srbija, potpisavši ih, preuzela. Kad nam to postane početni standard za javno i uže političko delovanje, znaćemo da je razvoj počeo ili da se nastavlja, jer ona garantuju puno društveno učešće i učinak svih i dok oni ne budu stvarno mogući, napretka nema“.

Jelena Jovović, FakeNews Tragač

Sutra: Nije viteški #6: Amber alert