Čitali smo: „Strategija Šeherezade“ Kristijana Salmona

Sećate li se Andrićeve pripovetke o Aski i vuku? Ako ne, evo kratkog podsetnika. Aska je ovčica koja se bavila baletom. Jednog dana u svojoj igri dospela je u neistraženi deo šume gde joj je put preprečio vuk. Paralisana od straha, Aska uviđa da je jedini pokret koji može da načini – igra. Tako Aska počinje da izvodi baletske pokrete u nadi da će se spasiti od vuka i na kraju uspeva da izbegne smrt. Sličnu sudbinu imala je i Šeherezada, koja se spasla smrti tako što je ispričala 1001 priču caru koji je nameravao da je pogubi.

Prema mišljenju francuskog autora Kristijana Salmona, mnogi političari služe se upravo Šeherezadinom taktikom kako bi se održali na političkoj sceni. U svojoj knjizi „Strategija Šeherezade“ Salmon skreće pažnju na savet političarima Ajre Černusa, profesora Univerziteta u Koloradu: „Kada vas politika osudi na smrt, počnite da pričate priče, tako neverovatne, zavodljive i fascinantne priče da bi kralj (odnosno građani) zaboravio da vas je osudio na smrt“. Neke od tih priča, prevashodno francuskih i američkih političara, srećemo u knjizi „Strategija Šeherezade“, nastavku Salmonove prethodne knjige „Storiteling“, o kojoj smo pisali u februaru. „Strategija Šeherezade“ domaćim čitaocima dostupna je u izdanju izdavačke kuće Clio (prevod Ive Brdar).

Ratne priče

„Nikada nismo izmislili više priča kako bismo prodali jedan rat“, rekao je stručnjak za stratešku simulaciju i nekadašnji pukovnik američkog ratnog vazduhoplovstva Sem Gardiner, govoreći o pedesetak priča koje su poslužile kako bi se opravdao „rat protiv terorizma“ na Bliskom istoku. Jedna od tih priča govorila je o tome da su talibani čupali nokte ženama koje su ih lakirale. „Ponekad je žrtva devojčica od deset godina. Ponekad žena. Najčešće se izveštava da se talibani zadovoljavaju, ako to smemo tako reći, čupanjem noktiju“, piše Salmon i konstatuje kako je „neverovatno da nijedno ozbiljno istraživanje nije ispitalo kako se takva glasina raširila“.

Salmon kao jedini relevantan izvor za ovu priču, koja „godinama kruži internetom u mnogobrojnim verzijama“, navodi izveštaj Amnesti internešenela iz 1997. godine čiji su zaključci, prema njegovom mišljenju, „daleko skromniji“. Ova organizacija navela je kako je „u najmanje jednom slučaju izvršena kazna bila oblik sakaćenja“, te da su „talibani odsekli vrh palca jednoj ženi u kraju Kair Kana u Kabulu“ jer je „žena imala nalakirane nokte“. Pukovnik Gardiner, koji je sprovodio istraživanja o ratnoj komunikaciji tokom operacija u Avganistanu i Iraku, kasnije je dokazao da je ovu priču raširio Alaster Kembel, tadašnji savetnik britanskog premijera Tonija Blera, kako bi ilustrovao nasilje nad ženama u napadnutim zemljama.

Salmon se priseća da je u isto vreme „ista priča objavljena u Vašingtonu i u Londonu“, te da je praćena „istovetnim scenografijama, a čak su se ponekad upotrebljavale i iste rečenice“. „Najbolja stvar koju smo ikada mogli da uradimo“, rekao je Džim Vilkinson, tadašnji uposlenik odeljenja za stratešku komunikaciju u Beloj kući, hvaleći efikasnost ove kampanje čiji je cilj bilo dobijanje podrške zemalja skeptičnih prema „antiterorističkoj koaliciji“.

Vladalac familioner

Međutim, takve, poluistinite priče nisu se pripovedale samo kako bi se pravdali ratovi. Političari su se daleko češće njima služili kako bi se domogli još vremena na vlasti, još nekog glasa, još malo procenata u predizbornim anketama. Salmon u svojoj knjizi opisuje posetu francuskog predsednika Nikole Sarkozija Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Nakon posete, Sarkozi je ispričao priču o „nezaposlenom čoveku koji je odbio čak 70 ponuda za posao“. Tridesetak godina ranije sličnu priču u Americi plasirao je predsednik Ronald Regan, govoreći o ženi koja je sebi kupila kadilak od socijalne pomoći, o čemu je Salmon pisao u knjizi „Storiteling“.

Autor podseća na Hajneovu dosetku iz Frojdove knjige „Dosetka i njen odnos prema nesvesnom“ u kojoj se jedan od likova, prodavac lozova (igra na sreću), hvali kako se „veliki baron Rotšild prema njemu ophodio kao prema sebi ravnom: ’Doktore, tako mi Boga sedeo sam pored barona i on se meni obratio kao sebi ravnom, familionarno’“. Prema Frojdu, ova dosetka briše klasnu razliku između milionera i trgovca i stvara iluziju familijarnosti između njih. Reč familioner Salmon objašnjava kao „kombinaciju arogancije i bliskosti kojom vladalac (…) obasipa podanike“.

U Srbiji, jedan vladalac familioner svom narodu često je govorio kako koristi stari mobilni telefon jer se u „ta čuda“ moderne mobilne telefonije ne razume i „pojma nema ni šta su te aplikacije“. On vozi „staru škodu“, ne ide na more, a građanima prikazuje podatke tako što piše po tabli „da narod bolje razume“.

Pobeđuje najbolji pripovedač

Za razliku od knjige „Storiteling“, koja se podrobno bavila i ekonomskom propagandom, „Strategija Šeherezade“ striktno je usmerena na politički marketing. Salmon tvrdi da su „izborne kampanje postale festivali pripovedanja tokom kojih se suočavaju likovi, a ne ideologije i gde izbor ne potvrđuje kompetencije, već performanse glumaca kandidata“. U takvoj političkoj stvarnosti oni koji pripovedaju najbolje, najemocionalnije i najrealističnije priče osvojiće i najveću moć.

Čini se da na novinare u takvom svetu pada još veća odgovornost. Poluistinite priče političara – modifikovane prema precizno utvrđenim očekivanjima glasača – svoje žrtve traže upravo preko medija. Zbog toga, na medijima ostaje da budu krvoločniji od vuka koji je poštedeo Asku i okrutniji od cara koji je slušao Šeherezadine priče. Onog trenutka kada priče koje nam političari plasiraju postanu nedopustivo udaljene od činjenica novinari moraju biti ti koji će „povući crvene linije“ i reći „hej, pa ovo je samo kvalitetno ispričana laž“.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač