Mart ’24 unatrag: Razvlačenje Dinka Gruhonjića

Medijska hajka na novinara i profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Dinka Gruhonjića ne smiruje se od sredine marta. Nakon optužbi za plasiranje govora mržnje, pretnji smrću, grafita ispred ulaza zgrade u kojoj živi, a potom i blokade Filozofskog fakulteta sa zahtevom da se Gruhonjiću uruči otkaz, tabloidi i pojedinci na društvenim mrežama i dalje ne prestaju da napadaju profesora i novinara. Ovu medijsku hajku ispratio je i niz novih i recikliranih manipulacija o Gruhonjiću zbog čega pregled prethodnog meseca posvećujemo upravo nekima od njih.

Manipulacije o Dinku Gruhonjiću

Do hajke na Gruhonjića došlo je nakon objavljivanja manipulativno isečenog snimka sa prošlogodišnjeg izdanja dubrovačkog festivala „Rebedu“ na kom ovaj novinar ironično poredi sopstveno ime sa imenom ustaškog zločinca Dinka Šakića. O tome odakle je potekao sporni snimak, kako je pretraga imena Dinka Gruhonjića i Dinka Šakića vrtoglavo porasla u proteklih nekoliko nedelja, i kakva je atmosfera vladala na skupovima ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu čitajte u široj analizi Tragača posvećenoj ovim temama.

Ne ulazeći u to da li se različite izjave Dinka Gruhonjića mogu okarakterisati kao govor mržnje skrećemo pažnju na manipulacije medija i pojedinaca na društvenim mrežama koje se tiču Gruhonjićevih izjava i akademskih dostignuća.

Jedan od narativa koji prednjači u ovim manipulacijama odnosi se na to da je Gruhonjić navodno ponosan što nosi isto ime kao Dinko Šakić. Među čitanijim medijima, tabloidi Novosti, Informer i 24sedam prednjače u plasiranju ove manipulacije kako kroz štampana izdanja tako i kroz svoje portale. Informer čak direktno citira Gruhonjića govoreći o zahtevu „Studentskog parlamenta fakulteta da se osudi izjava profesora žurnalistike Dinka Gruhonjića da je ‘ponosan što nosi ime ustaškog zločinca Dinka Šakića’“. Međutim radi se o manipulaciji s obzirom na to da Gruhonjić nije govorio ni o kakvom „ponosu“, već o tome da je suvišan nadimak „Sadbahudin“ koji su mu kritičari nadenuli pošto ima „lepo ime Dinko kao Dinko Šakić“.

Pored ovoga, upitne su i pojedine teze koje se poslednjih dana šire o akademskoj karijeri Dinka Gruhonjića.  Dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu Patrik Drid izjavio je da Dinko Gruhonjić ne postoji u naučnoj bazi Skopus. Međutim ovo nije tačno. Iako Gruhonjićev opus u ovoj bazi nije velik, u njoj se ipak mogu pronaći dva njegova rada. Drid je u kasnijoj izjavi za Novosti pomenuo ova dva rada, ali je snimak njegove prvobitne izjave u kojoj navodi da Gruhonjića nema u Skopusu u međuvremenu zabeležio više od sto hiljada pregleda na društvenoj mreži X.

Na akademskom osnovu Gruhonjića je pokušao da diskredituje i Predrag Marković, istoričar i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije. Tokom emisije Oko na Radio-televiziji Srbije Marković je postavio naizgled retoričko pitanje: „koju naučnu knjigu je napisao Sabahudin Gruhonjić?“ sugerišući da takva knjiga ne postoji. Međutim, Gruhonjić je napisao dve stručne knjige iz oblasti kojom se bavi, a  naslovi tih knjiga su „Hibridni novinarski žanrovi“ i „Diskurs agencijskog novinarstva“. Na postojanje jedne od njih pažnju je skrenula i šefica Odseka za medijske studije Smiljana Milinkov koja je takođe gostovala u pomenutoj emisiji.

Najčitaniji tekst

Tokom marta, čitaoci Tragača najviše pažnje posvetili su tekstu o navodnoj „prodaji srpske dece na tržištu“. Čitalac nam je prijavio video-snimak koji govori o „oglasu za prodaju srpske dece“, o tome da se ona na tržištu „prodaju kao paštete“ i da je „Srbija jedina zemlja gde možete samo jednom da dođete i u roku od 24 dana da usvojite dete”. Međutim, ove teze ne stoje.

Ne, srpskom decom se ne trguje kao paštetom

Iako postoji nekoliko agencija u svetu koje se bave usvajanjem dece iz Srbije, a taj proces podrazumeva i trošenje novca, stranci uglavnom plaćaju različite takse, dokumente i medicinske preglede u sopstvenim državama dok državi Srbiji plaćaju samo taksu za izdavanje detetovog pasoša. Dete iz Srbije moguće je usvojiti nakon samo jednog dolaska u našu zemlju, ali sam proces usvajanja traje znatno duže. Za građane SAD, na primer, u proseku ovaj proces traje oko 540 dana. Takođe, Srbija nije jedina država koja omogućava usvajanje nakon jedne posete usvojitelja matičnoj državi deteta. Ovo je moguće i u Kini Kolumbiji, Brazilu, Mađarskoj i brojnim drugim zemljama.

Dosije X

Tokom marta pratili smo i dezinformacije koje su plasirane putem Tvitera / Iksa. Ukoliko i sami želite da nam prijavite neku vest na koju ste posumnjali, to možete učiniti putem prijavnog formulara ili slanjem poruke na neku od naših društvenih mreža.

Ivan Subotić i Marija Zemunović, FakeNews Tragač