Ne, srpskom decom se ne trguje kao paštetom

Čitalac FakeNews Tragača obratio nam se sa molbom da proverimo istinitost tvrdnji iz video-zapisa u kom se govori o navodnom “oglasu za prodaju srpske dece na tržištu”. Naratorka u snimku između ostalog navodi da se deca iz Srbije prodaju “na tržištu”, da “deca čekaju na usvajanje kao da je u pitanju trgovina paštetom, a ne decom”, kao i da je “Srbija jedina zemlja gde možete samo jednom da dođete i u roku od 24 dana da usvojite dete”. Analizirali smo ove tvrdnje i zaključili da je većina njih obmanjujućeg karaktera.

O Haškoj konvenciji iz 1993. godine

Istina je da postoji mogućnost usvajanja dece iz Srbije u inostranstvu, najčešće u zemljama koje odlikuje viši životni standard poput Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke, Španije i Švedske. U pomenutim državama postoje agencije koje su akreditovane da posreduju u samom postupku usvajanja.

Radi jasnijeg konteksta najpre je neophodno istaći da je Republika Srbija potpisnica Haške konvencije, odnosno međunarodnog sporazuma koji ima cilj da obezbedi zaštitu interesa i dobrobit dece koja se usvajaju u inostranstvu. Zemlje potpisnice ove Konvencije prihvataju da je “za potpun i harmoničan razvoj ličnosti deteta neophodno da ono odrasta u porodičnoj sredini, u atmosferi sreće, ljubavi i razumevanja”. Države u kojima smo pronašli agencije za usvajanje dece iz Srbije takođe su potpisnice ove Konvencije.

Da li se “srpska deca prodaju na tržištu”?

Jedna od ključnih manipulacija koja je plasirana u spornom video-snimku jeste da se deca iz Srbije “prodaju na tržištu”. Ova tvrdnja nije tačna s obzirom da je usvojenje dece besplatno, te da ne postoje naknade koje se plaćaju Vladi Srbije osim takse za izdavanje detetovog srpskog pasoša koje košta oko 35 dolara. Naravno, ovo ne znači da inostrani usvojitelji dece iz Srbije ne izdvajaju nikakav novac tokom procesa usvajanja. Usvojitelji iz Sjedinjenih Država u proseku potroše nešto manje od 37.000 dolara tokom procesa usvajanja deteta iz Srbije, rečeno je FakeNews Tragaču u američkoj agenciji za usvajanje dece “Hopscotch Adoptions”. Ovaj novac uglavnom se troši na različita dokumenta i preglede poput dokaza o nepočinjenim krivičnim delima među kojima su i dela zlostavljanja dece, zatim, pasoša SAD, kompletnih lekarskih pregleda, psiholoških procena i mnogih drugih.

Na veb-sajtu Biroa za konzularne poslove SAD (jedne od zemalja u koju odlazi najviše usvojene  dece iz Srbije) potencijalni usvojitelji se podstiču da “iznesu bilo kakvu zabrinutost u vezi sa bilo kojom uplatom za koju veruju da je u suprotnosti sa Haškom konvencijom, američkim ili srpskim zakonom”. Takođe je dodato kako “neadekvatne isplate mogu predstavljati kršenje važećeg zakona i/ili stvoriti privid kupovine deteta”.

Agencija čiji je sajt prikazan na video-snimku nosi naziv “Saint Mary International Adoption” i nalazi se u Severnoj Karolini.  Još jedna agencija uz pomoć koje je u Sjedinjenim Državama moguće usvojiti dete iz Srbije jeste “Hopscotch Adoptions”, a postupak za usvajanje je isti kao i preko “Saint Mary International Adoption”. Kada je reč o usvajanju dece iz Srbije u Švedskoj, postupak sprovodi neprofitna organizacija “Adoptions centrum”, a u Nemačkoj je posrednik organizacija pod nazivom “Familie international Frankfurt e.V”, dok je u Španiji to agencija “Kune”.

Da li je dete iz Srbije moguće usvojiti za 24 dana?

Iako se u video-zapisu sugeriše kako je moguće usvojiti dete iz Srbije u roku od 24 dana, reč je informaciji izvučenoj iz konteksta. Naime, kada se završe svi prethodni koraci neophodni za usvajanje (koji uključuju mnogobrojne provere potencijalnih usvojitelja, pribavljanje obimne dokumentacije i višemesečno čekanje) organizuje se put u trajanju od okvirno tri i po nedelje namenjen upoznavanju deteta koje će, ako je postupak konačan, otići sa svojim usvojiteljima u inostranstvo. Samo na zakazivanje ovog “krajnjeg” putovanja se uglavnom čeka nekoliko meseci.

Posebno je važno naglasiti da je postupak odvođenja deteta kompleksniji nego što je to u video-snimku predstavljeno. Nakon dolaska usvojitelja u Srbiju, lokalni Centar za socijalni rad prati njihovo povezivanje sa detetom u periodu od (okvirno) tri nedelje. S obzirom na to da su socijalni radnici iz Centra zakonski staratelji deteta, oni moraju dati saglasnost za usvajanje kako bi ono bilo konačno. Odnosno, Centar za socijalni rad na osnovu posmatranja odnosa usvojitelja i deteta donosi konačnu odluku o usvajanju.

Kako se navodi na sajtu jedne od pomenutih agencija, trajanje samog postupka za usvajanje može da varira u zavisnosti od raznih faktora, ali prema njihovom iskustvu većina usvajanja traje između godinu i po do tri godine od početka do kraja procesa. Takođe, u američkom godišnjem izveštaju o međunarodnom usvojenju iz 2022. godine pronašli smo podatak o tome da je za sprovođenje ovog procesa u slučaju usvajanja dece iz Srbije bilo potrebno u proseku 540 dana.

Tačno je da usvajanje deteta iz Srbije najčešće podrazumeva jedno putovanje usvojitelja, za razliku od nekih drugih zemalja. Međutim, tvrdnja naratorke iz snimka o tome da je “Srbija jedina zemlja gde možete samo jednom da dođete i u roku od 24 dana usvojite dete” nije verodostojna.

Mnoge države imaju mogućnost usvajanja deteta nakon jednog putovanja, a jedina razlika leži u propisanoj minimalnoj dužini boravka usvojitelja. Samo neke od zemalja koje takođe pružaju ovu mogućnost su Kina (12 do 14 dana), Kolumbija (5 do 7 nedelja), Filipini (5 do 7 dana), Ekvador (8 do 10 nedelja), Brazil (6 do 9 nedelja), Mađarska (minimum 45 dana), Portugal (6 do 8 nedelja) i Gruzija (3 do 4 nedelje).

Kakva deca se uglavnom usvajaju?

Na kraju, ne treba prevideti ni značajnu stavku koju su osobe sa snimka zaboravile da naglase u kontekstu usvajanja dece iz Srbije. Obe američke agencije nude mogućnost usvajanja samo dece sa invaliditetom, odnosno dece sa fizičkim i/ili razvojnim smetnjama, zbog čega je njihov broj za usvajanje prilično mali. Isto je istaknuto i na veb-sajtu nemačke organizacije gde piše kako se “traže roditelji za decu kojima se teško nalazi smeštaj” odnosno decu sa izvesnim razvojnim ograničenjima, kao i decu koja su romskog porekla i za koje je “u Srbiji teško naći roditelje koji ih prihvataju”.

Zoran Milačić iz Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj je prošle godine za Danas govorio o procesu usvajanje dece iz Srbije u inostranstvu. U članku se navodi da “domaći usvojitelji uglavnom žele zdravo, belo dete” usled čega se “za druge mališane traže usvojitelji u inostranstvu”.

„Naše porodice, na žalost, teško prihvataju decu sa takvim problemima. U ustanovi borave deca većinski koja su sa nekim razvojnim smetnjama, tako da nema mnogo dece koja koriste ovaj oblik zaštite, usvojenje. Negde u proseku između 5 i 7 dece ode na ovaj oblik zaštite” rekao je Milačić.

Kontaktirali smo sa američkom agencijom „Hopscotch Adoptions“ i od njih dobili zvaničnu statistiku o broju usvojene dece. Od 2014. godine, kada je Srbija ratifikovala Hašku konvenciju o međunarodnom usvojenju, pa sve do 2024. godine, u Americi su usvojena 34 deteta iz Srbije. Od tog broja, gotovo polovina (16) su deca sa Daunovim sindromom, a pored toga je usvojeno jedanaestoro dece sa smetnjama u razvoju bez Daunovog sindroma, petoro sa urođenim anomalijama i dvoje iz kategorije „teške useljivosti“ usled starosti i/ili etničke pripadnosti.

Slične manipulativne navode o “prodaji srpske dece na tržištu” pronašli smo i u tekstovima portala Srbin.info i Borba za istinu.

Teodora Koledin, FakeNews Tragač