29.08.2025.Popularna mim-stranica „Yes, but“ već godinama kroz parove ilustracija prikazuje protivrečnosti i razočaranja savremenog sveta. Da, naši telefoni su sve lakši, ali uz njih moramo da vučemo glomazne eksterne baterije. Da, uplatili smo teretanu, ali ćemo pozvati lift da stignemo do nje. Da, patike su na velikom sniženju, ali su ostali samo brojevi 31 i 47.
Embrouz Birs, novinar i književnik, pokušavao je kroz serije eseja da predstavi protivrečnosti američkog društva s prelaza iz 19. u 20. vek, pišući o zabludama koje se tiču rada, crkve, političkih elita, industrije i divljaštva. Međutim, on i sâm toliko često upada u kontradikcije da bi se čitava knjiga mogla prikazati kroz seriju „Yes, but“ mimova. Kada autor srčano iznese određeni stav, odigrajte interni bingo i pokušajte da predvidite za koliko stranica će sam sebe demantovati.
Izbor Birsovih eseja „Cinikov pogled na svet“ objavila je Ukronija, u prevodu Stefana Alidinija i Mladena Keleča. Prevod je zaista sjajan, a u segmentima gde autor štanca uvrede („ljudske salame“, „njegova kužnost predsednik Predstavničkog doma“, „njegova abrakadabrična jajoglavost car Vilhelm“…) zvuči čak i bolje od originala.
Birs bi, u današnje vreme, verovatno bio popularan tviteraš. Kada se okomi na nekoga, on s mnogo duha razvija cinične crtice poput ove: „Što više hrišćana se moli i što više misli o onome za šta se mole, to je bolji rezultat. Ja u to ne verujem. Ne verujem da Gospod broji njuške pre nego što se odluči da uradi nešto što isprva nije mislio. Bog verovatno poznaje karakter svoga dela i znajući da je načinio ovaj svet glupaka i pokvarenjaka, mora znati da što veći broj njih moli za nešto, i što glasnije oni to prose, tim je veća šansa da to ne treba da imaju“.
Osim toga, Birs veoma lepo ume da prepozna i izvrgne ruglu ono što bismo danas zvali bulšitom. Na primer, citira obraćanje jednog kandidata za guvernera, koji navodi da je Republikanska partija pre dve godine marširala u „carskom trijumfu“, da su na svakom bregu i planini plamtele njene baklje, i da je svaku dolinu ispunio odjek radosnih pesama. „Ako bi mi ko tražio da preradim te reči tako da odgovaraju prostoj istini i ne vređaju dobar ukus“ – piše Birs – „rekao bih nešto ovako: Pre dve godine Republikanska partija pobedila je na izborima“.
Autor se u jednom momentu zalaže za određene mere socijalne politike, a potom ocrni i mere i njihove korisnike. Zatim piše: „Da su svi ljudi stvoreni jednaki, u najboljem i najvišem smislu tog izraza, držim se kao žive vere”, da bi nedugo potom usledila ovakva demonstracija elitizma i rasizma: „Um koji treba da drži izbaždaren intelekt nije plod nekog slučajnog spoja prišipetlje i krčmarice, niti dobija kvalitet od tvrdoglavog ratara i mekane šeširdžijke. Ako priznajete značaj rase i pedigrea u trkačkom konju i u psa ptičara, kako se usuđujete da ga odričete čoveku?”
Prikaz je prilično slikovit: trećerazredna deca nastaju kao „slučajan spoj prišipetlje i krčmarice“, verovatno u ostavi neke zadimljene kafane, na brzinu, u naletu strasti i bez razmišljanja, dok se „izbaždaren intelekt“ verovatno stvara planski, u gotovo laboratorijskim uslovima i na krevetu sa baldahinom. Kao što su sposobnosti trkačkog psa određene njegovom rasom, tako je i sa decom. Međutim, ovakva opservacija neće sprečiti Birsa da samo dve stranice kasnije osudi „siledžijske predrasude“ u vidu „neutaživih rasnih i nacionalnih mržnji“.
Kada nije isključiv, autor se ograđuje na komično predvidljiv način – tako što kaže da je određeni fenomen ili trend zastupljen u devet od deset slučajeva. Ukoliko je reč o siromaštvu, kaže da „devet od deset naših skitara i probisveta taj položaj drže svojevoljno” (i uz to su „nepopravljivi degenerici“). Priča o „self-made“ bogatašima, pa kaže da su „u devet od deset slučajeva uspešni Amerikanci počeli samo sa svojih deset prstiju”. Kritikuje nacionalnu gardu, navodeći da „u devet od deset prilika šuruje sa divljim ruljama koje je pozvana da ubije”.
A tu su i naše čukundede i čukunbabe. „U paklu se govori svim jezicima, ali najviše onima iz jugoistočne Evrope“, piše Birs: „Ne kažem da čovek, tek pristigao sa polja i fabrika Evrope – pa čak i jugoistočne Evrope – nije dobar čovek. Samo kažem da, što se fakata tiče, obično nije“. Dobro, ima li barem neki čestit čovek u našem delu sveta? Pogađate odgovor: „U devet od deset prilika, to je siledžija koju bi božja milost trebalo da udavi po dolasku, jer je on po ustavu nesrećan“.
„Cinikov pogled na život“ može se čitati kao jedna beleška o vremenu – povremeno zabavna i povremeno mučna – ukoliko se od nje ne očekuje nekakva unutrašnja logika i koherentnost. Uz gomilu kontradikcija, autor iznosi i gomilu pompeznih, neutemeljenih i banalnih zaključaka: da nezaposlenima treba dati da grade mostove i nasipe, pa će to smanjiti zločin, „jer prazan stomak nema morala“ (moral, a ne snaga, na usta ulazi), da će buduće generacije prestati da čitaju i pretvoriti biblioteke u štale, ili da „nikakvim šibicarenjem država ne može postati bolja ni mudrija od skupine pojedinačnih mudrosti i dobrote”.
Nije, međutim, reč ni o kakvom „šibicarenju“, jer se kvalitet države ne izračunava kao aritmetička sredina pojedinačnih karaktera. Tu su institucije, zakoni, procedure i mehanizmi koji neće dozvoliti da se – na primer – osuđenici javno vešaju na trgovima, čak i ako bi većina ljudi podržala takav predlog.
Vratimo se, na kraju, i na prethodno pomenutu storiju o „uspešnim Amerikancima“ koji u devet od deset slučajeva počinju samo „sa svojih deset prstiju“. Ova teza, koja neodoljivo podseća na savremene pozitivne afirmacije i biznis koučing, takođe pada u vodu ukoliko pogledamo istraživanja. Upravo u periodu o kom Birs piše, u SAD jača intergeneracijska elastičnost, koja je značila veću zavisnost od porekla i manju šansu da „uspete ni iz čega“.
U jednom od svojih poslednjih pisama – pre nego što će netragom nestati – Embroz Birs je napisao: „Zbogom. Ako čujete da su me stavili uz kameni meksički zid i izrešetali mecima, znajte da mislim da je to dosta dobar način da se napusti ovaj svet. To je bolje od starosti, bolesti ili padanja niz podrumske stepenice. Biti Gringo u Meksiku – to je čusta eutanazija!”
Iako se veruje da je Birs nakon prelaska meksičke granice stradao u ratu, možda se nakon oproštajnog pisma jednostavno predomislio, kao i u tolikim svojim esejima. Možda je, na kraju, poslednje godine života proveo anonimno, na nekoj meksičkoj plaži.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
