04.02.2026.Nije u pitanju nekakva novost: i naše kladionice nude mogućnost da osmislite unikatnu ponudu, od pobednika Zvezda Granda do udara asteroida, pa da za nju dobijete kvotu i uložite novac u predviđeni ishod. Međutim, američki sajt „Polimarket“ uzdigao je ne-sportsko (mada može i bez crtice: nesportsko) klađenje na nivo distopijskog horora.
Ova platforma, koja kao savetnika angažuje glavom i bradom Trampovog sina, omogućava vam da za novac predviđate ko će biti sledeći predsednik Vijetnama, da li će SAD do kraja 2026. anektirati Grenland, ali i da li će u narednih mesec dana raketirati Iran ili Kubu. Nazirete li problem? Ako se kladite na to koja će zemlja osvojiti najviše medalja na predstojećim Zimskim olimpijskim igrama, ishod će zavisiti od ogromnog broja ljudi, od toga koliko su pripremljeni, ali i od sportske sreće. Međutim, ako se kladite na to da li će SAD raketirati neku državu, odluka je u rukama veoma malog broja ljudi. Možda čak u rukama samo jednog čoveka… Da – zadržite tu ideju koja vam se upravo mota po glavi, savršeno je racionalna.
Neposredno pre no što će SAD napasti Venecuelu, neko je na „Polimarketu“ uložio više od 30.000 dolara u prognozu da će se napad desiti. U svom sjajnoj tekstu, Karent afers objašnjava kako je ovaj slučaj betonski ojačao hipotezu da na spornom sajtu novac ulažu i oni koji donose odluke o krupnim događajima, ali i ljudi iz uskog kruga informisanih. Zbog svega toga, „Polimarket“ se više ne prati samo iz dokolice, već i kao bizarni predskazatelj budućnosti. Kada se kvota za određeni ishod rapidno promeni, ozbiljne su šanse da je neko saznao nešto što drugi tek treba da saznaju. Ili – da budemo konkretniji – da je odlučio nego što tek treba da se saopšti.
Ovakav model otvoren je, naravno, i za predviđanja u vezi sa daljim tokom genocida u Gazi. Nakon što je Polimarket dobio gomilu prigovora da je opcija klađenja na ubijanje ljudi duboko nečovečna i da je treba ukinuti, odgovorili su ovako: „Diskutovali smo s onima koji su direktno pogođeni i oni su imali na desetine pitanja. Zaključili smo da im platforme za predviđanje mogu dati odgovore koje su im potrebni, i to onako kako TV ili X ne mogu“.
„Ovo je toliko jezivo uvredljivo da je teško poverovati da nije satira“, piše Emili Toping za Karent afers: „Da li stvarno mislite da ću poverovati da je neki direktor Polimarketa pozvao žrtvu vazdušnog napada u Gazi i objasnio joj da se ljudi širom sveta klade da li će tog dana biti bombardovanja? I šta onda? Posle malo razgovora, Palestinac je rekao: ’Hvala vam, da sam samo proverio Polimarket pre nego što mi je kuća pogođena, znao bih šta da očekujem’“. Kao malu ilustraciju atmosfere na tom onlajn zmijarniku autorka prilaže i skrinšot objave „dobitnika“ koji nazdravljaju nakon napada u kom su stradali desetogodišnja devojčica, šesnaestogodišnji dečak i jedna starija žena.
Da priušte sebi sprovođenje zlodela bez „plemenite aure“ danas mogu samo oni koji ta zlodela čine daleko od očiju javnosti. Čim je javnost uključena, i protuvama se automatski uključuje mehanizam samoodbrane: zanima ih kako da krv oboje u ružičasto, ili možda u eko-frendli zeleno. U tom maniru i Polimarket poručuje Palestincima da klađenje na njihovo stradanje ima viši cilj i utilitarni okvir: ako imaš sreće da ti je dostupna onlajn konekcija, treba da čučiš na njihovom sajtu i čekaš kad će se kvota naglo promeniti, a onda imaš tri minuta da… šta tačno? Pređeš iz jedne srušene zgrade u drugu, koja ti deluje za nijansu bezbednije?
Izgradnji sličnih „plemenitih aura“ u Srbiji svedočimo veoma dugo, a deo javnosti je i dalje spreman da proguta takve šablonizovane podvale. Tatjana Vojtehovski, koja je u emisiji „Trenutak istine“ pitala žrtvu da li je doživljavala orgazam dok ju je otac silovao, kasnije se branila napisavši besraman tekst. Ne morate da kliknete na prethodni link da biste pogodili kako je sročila obrazloženje (prima li Polimarket i takve opklade?): sve je učinjeno u konsultaciji sa Pinkovim psiholozima (verovatno istim onim koji danas proveravaju uravnoteženost ubica i nasilnika pre nego što ih puste u Zadrugu), a ideja je bila da se javnost osvesti o problemu položaja žrtava. Dakle, Vojtehovski polazi od pretpostavke da je publici bilo neophodno da čuje takvo pitanje da bi joj se javila empatija. Pa ako je to preduslov za empatiju – onda bolje da je ne bude!
Na sličan način se prethodnih godina javljaju „da, ali“ tumačenja u vezi s javnim angažmanom Bake Praseta. Da, jeste on agresivan i lajav, ali ljudi to gledaju, Baka zarađuje pare i posle donira veliki deo zarade u humanitarne svrhe… Ponovo: ako je konstantno izlivanje otrova preduslov za prikupljanje pomoći, bolje da je ne bude! Postoji milion smislenijih i moralnijih načina da se pomogne nekome ko je u nepovoljnom položaju, a ovo društvo bi bez ikakve sumnje bilo, ako ne srećnije, onda makar manje nesrećno da se Baka Prase nikada nije ulogovao na Jutjub.
Bogdan Ilić je svoju „plemenitu auru“ izgradio u društveno-političkom kontekstu prepunom siromaštva i bolesti. Sada je spreman da i direktno, u izbornom procesu, doprinese održavanju takvog sistema. Možda bi logičan sledeći korak bio da mu se nakon izbora dodeli celokupan budžet Beograda, pa da u lajvu odlučuje kome će i kako „pomoći“. Naravno, građani bi mogli da se preko Polimarketa klade koga će pomilovati ruka novog gradonačelnika.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
