Raspršivanje mehura

Za modernog naučnika, nijedna nova ideja nije a priori neprihvatljiva, i nikakvo usvojeno znanje nije samo po sebi nedodirljivo – grubo rečeno, naučnik preispituje sve što čuje i (misli da) zna. Svoje zaključke, nezavisno od njegovih pređašnjih želja i stavova, temelji na dokazima – merljivim i svim raspoloživim – koji su rezultat tog (pre)ispitivanja, i koje formira tek nakon tog ispitivanja. On ili ona svojevoljno ukazuju na mane u svom istraživanju, svesni su da i na njih, kao i na sve ljude, utiču pristrasnosti kojima se ne mogu odupreti, uzdržani su kada treba iznositi deklarativne tvrdnje i voljni da priznaju sopstvenu grešku. Kao i Džon Mejnard Kejns, naučnik svoje mišljenje menja kada se promene činjenice.

Druga profesija koja se bavi preispitivanjem svega što čuje je novinarska. Standardno novinarsko geslo kaže da kada vam majka kaže da vas voli, treba da idete kod oca da proverite je li to tačno. Novinar svaku informaciju proverava sa minimum dva izvora, skeptičan je prema onome što autoriteti govore i rade, oprezan da ne postane nečiji instrument i, bar u svom izveštavanju, drži se samo činjenica. Kao i naučniku, i novinaru je čovek drag, ali istina draža.

To jest, tako bi trebalo da bude. U stvarnosti, savremena nauka nije imuna na selektivno objavljivanje i ulepšavanje rezultata, selektivno citiranje, traljavu metodologiju, plagijarizam… a za novinarstvo i sami znate. Za novinare (i ne samo novinare), konkretni primeri ovih i sličnih prekršaja znače da potencijalno sve naučne spoznaje mogu biti opovrgnute, odnosno predstavljaju poziv da te iste spoznaje dovode u pitanje. Naravno, novinari ne poseduju ni znanje ni veštine da to urade sami. Umesto toga, oni priče koje se tiču uskostručne problematike tretiraju kao i bilo koje druge – zbog toga što se novinari od prvog dana uče da svaka priča ima (minimum) dve strane, i da obema treba dati šansu da iznesu svoju, teme oko kojih postoji gotovo jednoglasni naučni konsenzus, nakon što prođu kroz medijski filter, bivaju predstavljene kao sukob mišljenja. A kada ni mediji ni publika nisu upućeni u temu o kojoj se govori, i kada mediji daju podjednak prostor obema „stranama“ ovako proizvedene debate, stvarajući tako iluziju ravnopravnosti, tada pobednik u toj debati postaje ona strana sa ubedljivijom argumentacijom.

Sa jedne strane stoji već pomenuti naučnik, uzdržanog nastupa, mišljenja zasnovanog na svim raspoloživim činjenicama i okovan samom prirodom medija za koji govori (najčešće televizije), koji od njega traži da kompleksne stvari o kojima može da priča nekoliko sati pojednostavi u minut i po. Sa druge strane, njegov neistomišljenik, upečatljivog nastupa, mišljenja zasnovanog na svojim činjenicama i jednostavne retorike, kao krojene za medije (pogotovo televiziju). Izgledi za prvog učesnika možda bi bili bolji ako bi njih dvojica dobila priliku da zajedno učestvuju u istoj emisiji. Razlog zašto je ovo tako retka pojava je to što su mediji podeljeni po pitanju sagovornika koje pozivaju – što je medij bliži onom idealu novinarstva, to su mu i sagovornici bliži idealu naučnika; što je medij bliže tabloidnom standardu, to su mu i naučnici više tabloidni.

Naravno, tabloidni naučnici ne bi dobijali toliko prostora kada među publikom ne bi postojao deo već uveliko spreman da ih prihvati. Njihove tvrdnje, budući nepotkrepljene, ne zadržavaju se na polju nauke, već ulaze i u razloge zašto je ono što njihovi protivnici pričaju opšteprihvaćeno, odnosno pravdaju zašto je ono što oni govore osporavano. Prema tome, oni nisu samo borci za istinu, već i jedini protivnici trulog establišmenta/mejnstrima – a koliko je današnja publika prijemčiva za ovo stanovište jasno je svakom sa dovoljno samoprezira da se upusti u  čitanje internet komentara. Tabloidni naučnici i njihova publika, sa naročitim ponosom reklo bi se, ističu kako su oni ti koji razmišljaju svojom glavom, to jest kako ne gutaju priču koja im se servira – poput naučnika i novinara, i oni polaze od toga da sumnjaju u sve što im se kaže.

Negde u prevodu pak, izgubljen je čitav onaj deo sa zaključivanjem na osnovu svih raspoloživih dokaza, i sumnjati je izjednačeno sa ne verovati. Ovakav način razmišljanja, ako se on može tako nazvati, potpomognut je aktuelnim medijskim okruženjem, u kojem se sagovornici i publika jednog ili grupe sličnih medija gotovo i ne suočavaju sa stavovima suprotnim njihovim. Kognitivna disonanca dodatno je izbegnuta i zahvaljujući algoritmima velikih tehnoloških kompanija, koji svoje korisnike izlažu sadržajima prilagođenim njihovim sklonostima; drugim rečima, sadržaju koji potvrđuje, a samim tim i osnažuje korisnikova uverenja. U tim okolnostima, istinito može biti šta god ljudi u nekom od tih mehura želeli. Na polju nauke, to podrazumeva i sopstvene činjenice, stvorene selektivnim ili pogrešnim predstavljanjem sveukupnih činjenica [1][2][3] (naročito kada se bave osporavanjem uvreženih stavova), koje su neretko potkrepljene „citatima“ svetski priznatih naučnika, čije su izjave ili izmišljene[4] ili prezentovane van konteksta, ili su u pitanju svetski priznati naučnici samo u njihovim krugovima[5]. U tim krugovima, istina je, kao Napoleonova istorija, skup laži oko kojih su se njegovi članovi složili.

Laži, međutim, imaju svoju cenu. „Svaka laž koju izgovorimo nabija nam dug prema istini. Pre ili kasnije, taj dug će doći na naplatu“. Kada ta naplata dođe, bilo u vidu nuklearne katastrofe ili virusne epidemije, istina, ona koja ne mari za naša mišljenja, potrebe, želje, postaje previše očigledna da bi se mogla zanemariti i raspršuje sada neodržive mehure. Nažalost, to ne znači da će oni nestati, već pre da će menjati svoje hipoteze dok ne postanu neproverljive, pritom zaboravljajući da su ikad bile pogrešne. Sa tim zaboravljanjem, istina će biti odbačena i kada sledeća naplata dođe.

Predrag Mijatović, FakeNews Tragač

[1] Petrović navodi da je, tokom pedesetih godina prošlog veka, nakon početka vakcinacije protiv dečje paralize došlo do rasta slučajeva ove bolesti u američkoj državi Masačusets. Prva mogućnost je da on time aludira na incident sa serijom neispravnih vakcina koje je proizvela privatna kompanija Cutter Laboratories, koja jeste zarazila hiljade ljudi poliovirusom (nedostatak nadzora od strane federalne vlade jedan je od glavnih uzroka ovog incidenta). Neispravna serija međutim, nikako nije isto što i neispravna vakcina – upravo ova vakcina iz 1955, zajedno sa još jednom koja je ušla u upotrebu šest godina kasnije, zaslužna je za gotovo potpunu eliminaciju dečje paralize. Druga mogućnost je da Petrović ne uviđa da početak vakcinacije ne znači i istovremeni kraj jedne bolesti.

[2] Petrović pominje rast slučajeva autizma u prethodnim decenijama i dovodi ga u vezu sa vakcinama. Naučne studije ne potkrepljuju hipotezu da vakcine uzrokuju autizam, a rast slučajeva objašnjava se podignutom svešću o ovom poremećaju i promenama u kriterijumima za njegovo dijagnostikovanje.

[3] Petrović iznosi i podatak da je broj obolelih od Gilen-Bareovog sindroma bio 50% veći među američkim vojnicima, koji su prvi vakcinisani protiv gripa, nego kod nevakcinisane populacije. Petrović pod time verovatno misli na masovnu vakcinaciju protiv svinjskog gripa koju je američka vlada sprovela 1976. godine. Kasnija analiza utvrdila je da ljudi koji su primili ovu vakcinu jesu bili izloženi većem riziku da će razviti Gilen-Bareov sindrom, i da taj rizik iznosi jedan dodatan slučaj na 100.000 vakcinisanih, što, priznaćete, zvuči mnogo manje strašno nego kada je predstavljeno u procentima. U potonjim godinama, korelacija između ovog sindroma i vakcine protiv sezonskog gripa varira. Kada povećan rizik postoji, on iznosi 1-2 dodatna slučaja na milion doza vakcina.

[4] Izjavu japanskog nobelovca koju doktorka pominje (da mu oduzmu Nobelovu nagradu ako koronavirus nije veštački napravljen) demantovao je sam japanski nobelovac, o čemu je Tragač već pisao.

[5] „Veliki kanadski naučnik Dejvid Lajk“ prvo nije Dejvid Lajk nego Dejvid Ajk, drugo nije Kanađanin nego Britanac i treće nije naučnik nego bivši fudbaler i sportski komentator, a sada jedan od najpoznatijih teoretičara zavere na svetu.