Čitali smo: „Brojevi ne lažu“ Vaclava Smila

„Srbija među najboljima u Evropi, rast daleko veći od predviđenog!“, „Srbija druga u Evropi po rastu BDP u drugom kvartalu“, „Sad smo i zvanično najbolji! Manji pad BDP Srbije nego zemalja Zapadnog Balkana“ – ovakve naslove u mejnstrim medijima čitamo gotovo svakodnevno. Ipak, da li manji pad ili veći rast bruto društvenog proizvoda (BDP) čine naš život boljim? Jesmo li srećniji ako se određeni ekonomski pokazatelji u našoj državi ostvare bolje nego što je to očekivano? I konačno, da li su sve te brojke kojima nas svakodnevno zasipaju mediji istinski pokazatelj (blago)stanja u društvu?

Ovo su samo neka od brojnih pitanja na koje profesor emeritus Vaclav Smil pokušava da odgovori u svojoj knjizi „Brojevi ne lažu“ koja je čitaocima u Srbiji dostupna u izdanju Lagune (prevod Jelene Kosovac). Smilova knjiga je još jedno štivo prepuno brojki, ali on, za razliku od mnogih drugih koji pokušavaju da svet tumače kroz brojeve, teži da kroz njih prikaže širu, a ne užu sliku modernog sveta. Ukoliko se odlučite da pročitate knjigu „Brojevi ne lažu“ susrešćete se sa mnoštvom ilustrativno prikazanih podataka o raznim temama – od demografije i tehnologije, preko energetike i hrane, pa sve do transporta i životne sredine. Bez preterivanja se može reći da u knjizi Vlaclava Smila o brojkama nudi za svakoga ponešto, pa čak i ako se vaša interesovanja odnose na, recimo, ishranu Japanaca.

Šta bi mogao biti dobar pokazatelj kvaliteta života?

Ukpan broj proizvedenih finalnih dobara ili pruženih usluga u jednoj zemlji tokom određenog vremenskog perioda, odnosno BDP, neretko se koristi i kao merilo kvaliteta života u toj zemlji. Smil kaže da se na ovakave procene kvaliteta života uglavnom oslanjaju ekonomisti koji su „uvek spremni da sve svedu na novac“. Kod nas su pak takvi i političari, pa su propagandna glasila prepuna priča o ovom ekonomskom pokazatelju. Međutim, autor knjige „Brojevi ne lažu“ ne smatra da BDP može da adekvatno ilustruje stepen kvaliteta života. „BDP se povećava i u društvu u kome ima sve više nasilja, što iziskuje pojačan policijski nadzor veće ulaganje u mere bezbednosti i češće bolničko staranje“, piše Smil.

Za procenu kvaliteta života u različitim državama od 1990. godine koristi se indeks ljudskog razvoja (HDI) koji obuhvata očekivani životni vek, obrazovanje, ali i bruto nacionalni dohodak po stanovniku, kao i BDP. Kvalitet života Smil bi ipak procenjivao drugačije. On predlaže jednu jedinu promenljivu koja prema njegovom mišljenju „brzo i jasno“ poredi kvalitete života. To je mortalitet dece, odnosno „broj umrle dece tokom prve godine života na 1.000 rođenih beba“.

Za autora ovo predstavlja dobro merilo kvaliteta života jer podrazumeva „spoj određenih presudnih uslova koji definišu dobar kvalitet života“, a to su: dobar zdravstveni sistem, adekvatni higijenski i životni uslovi i pristup porodica u nepovoljnom položaju društvenoj podršci. „Sve se to zasniva na relevantnom državnom i privatnom ulaganju, na infrastrukturi i takvim prihodima zahvaljujući kojima ljudi mogu da pristupe uslugama i da ih koriste“, objašnjava Smil. Kada bismo koristili ovo merilo kvaliteta života pri vrhu tabele zemalja bili bi Finska (koja je i inače poslednjih godina proglašavana za zemlju u kojoj su ljudi najsrećniji), Island, Slovenija i Japan sa 2 mrtva deteta na 1.000 novorođenčadi; Rusija i b bile bi na istom nivou sa po 6 mrtvih beba, a pri dnu tabele bile bi Nigerija (62 mrtve bebe), Somalija (69 mrtvih beba) i Sijera Leone (81 mrtva beba na 1.000 novorođenčadi).

Da li tehnologija zaista napreduje toliko brzo koliko nam se čini?

Polovinom 20. veka broj komponenti u mikročipu se udvostručio, a od tada tada su komponente i memorije sve manje, brže i jeftinije. Krajem dvadesetog veka doživeli smo pravu elektronsku revoluciju, ali Smil smatra da je ona podjednako i dar i prokletstvo jer je „nehotice povećala očekivanja u vezi sa tehničkim napretkom“. Autor navodi da smo donedavno bili sigurni kako ćemo u bliskoj budućnosti imati „automobile na električni pogon koji sami upravljaju, bez vozača, tretmane za rak osmišljene po meri svakog pacijenta ponaosob i trodimenzionalna štamapana srca i bubrege korišćenjem 3D tehnike štampanja“.  

Međutim, to što smo uspeli da smanjimo elektronske komponente i napravimo brze memorije male veličine a velikog kapaciteta ispostavilo se kao nedovoljan tehnički proboj. Smil ukazuje na to da „savremeni život zavisi od mnogih procesa koji se prilično sporo unapređuju, pre svega od proizvodnje hrane i energije“ i ilustruje to primerima i Amerike i Kine. Kako navodi, u SAD se prinos najvažnije poljoprivredne kulture, kukuruza, od 1950. godine, na godišnjem nivou povećavao tek za 2%, dok se u Kini u istom periodu prinos pirinča na godišnjem nivou povećavao za 1,6%. „Ako parne generatore iz 1900. godine uporedite s elektranama iz 2000, koje koriste i gasne i parne turbine, videćete da se efikasnost ovih drugih godišnje povećavala za 1,8%“, dodaje Smil.

Ono što nam poslednja tehnološka revolucija zaista jeste donela jesu ogromni prostori za skladištenje podataka koje mi velikom brzinom popunjavamo. Informacije su se nekada prenosile na papiru, no digitalno skladištenje podataka donelo je nove mogućnosti. Šekspirov opus drama i pesama je velik, ali on je prema količini podataka jednak onome što se sadrži u jednoj fotografiji visoke rezolucije od 5 megabajta. Klaud servis Domo 2020. godine generisao je 1,7 magabajta sadržaja svake sekunde za svakog pojedinca na svetu. Prema Smilovim predviđanjima, u bliskoj budućnosti stvaraćemo i po pedeset triliona bajtova podataka po osobi godišnje. Zbog toga se on opravdano pita „hoće li tada biti ikakve stvarne šanse da ih korisno upotrebljavamo?“ jer „postoji suštinska razlika između nagomilanih podataka, korisnih informacija i znanja stečenog s razumevanjem“.

Staviti brojke u širi kontekst

Vlaclav Smil u svojoj knjizi, kako je to naveo i u epilogu, pokušava da pokaže da i najegzaktnije brojčane podatke moramo da sagledavamo dublje i šire, pre nego što im damo određeno značenje. I on bi se verovatno složio da, iako brojevi ne lažu, interpretacije i te kako mogu navesti na pogrešan put. Da je čak i Smil grešio pri interpretaciji određenih brojeva rasvetlili smo u analizi objavljenoj prethodnog meseca. Ipak, Smilove pogrešne interpretacije ne mogu se okarakterisati kao opasne po društvo. S druge strane, domaća javnost se gotovo svakodnevno suočava sa mnoštvom lažnih, tendencioznih i manipulativnih interpretacija brojeva u medijima o kojima možete čitati i na našem portalu (1, 2, 3…). Zbog toga, Smilov apel za sagledavnje brojki u širem kontekstu i njegova knjiga „Brojevi ne lažu“ zaslužuju pažnju i pored pojedinih grešaka koje je i sâm načinio.

Ivan Subotić, FakeNews Tragač