Da li zvanični jezik nove EU članice automatski postaje jezik Unije?

Zvanični jezici Evropske unije su bugarski, hrvatski, češki, danski, holandski, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, grčki, mađarski, irski, italijanski, letonski, litvanski, malteški, poljski, portugalski, rumunski, slovački, slovenački, španski i švedski. Nakon što pročitate ovu opsežnu listu – ili preko nje preletite letimičnim pogledom – verovatno će vam delovati da je odgovor na pitanje iz naslova potvrdan. Ili, ukoliko dovoljno dugo čitate analize iz Tragačeve rubrike Mitopedija, znate da ovog teksta ne bi bilo da on nije nešto složeniji.

Kako se navodi na portalu Evropske unije, državljani zemalja članica imaju pravo da koriste bilo koji od 24 službena jezika u komunikaciji s njenim institucijama. Na tim jezicima dostupno je zakonodavstvo EU, a članovi Evropskog parlamenta mogu da ih koriste u radu ove institucije. Istovremeno, članom 342 Ugovora o funkcionisanju EU predviđeno je da pravila koja regulišu upotrebu jezika u institucijama Unije jednoglasno utvrđuje Savet Evropske unije. Proces funkcioniše tako što svaka buduća država članica, pre pristupanja EU, određuje koji jezik želi da koristi kao službeni. A svaka naknadna promena (poput dodavanja novog jezika ili uklanjanja postojećeg) mora biti „jednoglasno odobrena od strane svih država članica u Savetu EU“.

Na uvodnom spisku ipak nedostaju zvanični jezici dve države članica Unije koji su u službenoj upotrebi na nacionalnom nivou. Evo asocijacija za prvu: ona je druga najmanja država u EU, po državnom uređenju parlamentarna monarhija, a njeni predstavnici su čak pet puta osvojili prvo mesto na muzičkom takmičenju Evrovizija. Ako je vaš odgovor Luksemburg, pogodili ste. Luksemburški, kao jedan od tri zvanična jezika države, nikada nije postao službeni jezik Unije. Prema zvaničnoj statistici više od 275.000 građana (48,9% populacije) smatra ga svojim primarnim jezikom.

Ipak, da bi određeni jezik postao zvanični jezik Evropske unije, neophodno je da vlada zemlje članice podnese oficijelni zahtev kojim to potražuje. U vreme kada je formirana Evropska ekonomska zajednica, preteča EU, luksemburški nije bio priznat kao nacionalni i administrativni jezik. Do toga je došlo usvajanjem Zakona o jezičkom režimu 1984. godine.

Alternativna demokratska reformistička partija u Luksemburgu se godinama zalaže za to da luksemburški postane zvanični jezik Unije. Tokom debate u Evropskom parlamentu, jedan od predstavnika stranke Fernan Kartajzer započeo je govor na luksemburškom jeziku, ali mu nije bilo dopušteno da ga i završi. Medij Luksemburg Tajms tada je preneo da je pitanje podnošenja zahteva za priznavanje luksemburškog kao zvaničnog jezika EU zakomplikovano činjenicom da Luksemburg svoje nacionalne zakone piše na francuskom, kao i time što pojedini smatraju troškove prevođenja i tumačenja „potencijalno rasipnim“.

Evo i asocijacija za drugu državu: na njenoj zastavi nalazi se maslinova grančica, prilikom obilaska možete posetiti takozvani grad duhova, a njeni predstavnici nikada nisu odneli pobedu na Evroviziji. Nismo mnogo zakomplikovali – u pitanju je Kipar. Iako je pristupio EU kao faktički podeljeno ostrvo, Republika Kipar je u celini članica Unije. Od dva zvanična jezika (grčkog i turskog), samo grčki uživa status oficijelnog jezika EU.

Bivši predsednik Kipra Nikos Anastasijades se tokom mandata zalagao za to da turski jezik postane 25. zvanični jezik EU, a inicijativu je „pozdravio“ i Evropski parlament. Međutim, do toga nikada nije došlo.

Važno je podsetiti da su u državama članicama rasprostranjeni i drugi regionalni jezici, ali se uglavnom ne smatraju punopravnim zvaničnim jezicima na nivou cele zemlje. Na primer, katalonski je, uz kastiljski, zvanični jezik autonomne španske regije Katalonije. Španija je 2023. godine podnela predlog za priključivanje tri rasprostranjena manjinska jezika grupi zvaničnih u EU – katalonskog, baskijskog i galicijskog – ali je proces razmatranja i dalje u toku.

Teodora Koledin, FakeNews Tragač