13.06.2026.MOJE POZORIŠTE, pobednička predstava ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, otvara se sledećom scenom: tinejdžeri Boris i Marko odlaze 1993. autobusom Montenegro ekspresa na koncert U2 u Budimpešti. Bono Voks je na toj turneji nastojao da skrene pažnju javnosti na stradanja u Sarajevu, pa je koristio satelitski link kako bi se na sceni povezao s ovim gradom. Da li je sve to zaista iskreno – pitao se Boris. „Ma nema šanse“, odgovarao je na sopstveno pitanje; „Taj čovek ni na mapi ne bi znao da ubode Bosnu i Hercegovinu. U pitanju je čist performans!“
Bono je potom 1995. snimio pesmu „Miss Sarajevo“, dočekao 1996. godinu u bilijar pabu iza zgrade Predsedništva BIH, održao koncert 1997 na Koševu, vraćao se na Sarajevski filmski festival… Deluje nakon svega da njegovo interesovanje za Bosnu nije bilo tek jahanje trenutnog hajpa, već da je bilo iskreno. Ona Borisova sumnjičavost, ono uverenje da je posredi isprazni pozeraj, savremenim rečnikom mogla bi se opisati kao optužba za virtue signalling, ili – na srpskom – signaliziranje vrline.
Ovaj se termin odnosi na različite prilike kada simbolički, svojim postupcima, izjavama, bedževima, majicama i zastavama, pokušavamo da dojavimo drugima da smo čestiti, da smo na takozvanoj „pravoj strani istorije“. Izraz virtue signalling uglavnom se koristi pežorativno, da se njime označe površni pomodarski potezi, bez iskrenog i smislenog angažmana, načinjeni radi samopromocije. Ipak, u ovom tekstu pokušaćemo da vidimo da li u signaliziranju vrline samom po sebi, kao simboličkom činu, ipak postoji i neka istinska vrlina, nezavisno od toga koliko smo zaista angažovani oko određenog problema do kog nam je (navodno) stalo.
Prepuni smo pričica koje treba da pokažu da smo dobri likovi. Znate ono: Marko je Janku pozajmio novac, ali Janko kasni s vraćanjem duga. Marko vam se žali: „Da me je samo pozvao i rekao – Mare, takva i takva stvar, možemo li pomeriti rok, ja bih rekao, brate moj, nema nikakvih problema“. I načelno je ovakvo rezonovanje okej, Janko je zaista morao da bude odgovorniji, ali vi u tom sitnom tračarenju prepoznajete da srž priče nije finansijski problem u koji je Marko zapao tako dobrodušan, već je poenta upravo u tome da je Marko – dobrodušan.
Ovo je tek predvorje naše teme, jer se signaliziranje vrline u užem smislu dešava tek kada su posredi vrednosti, tj. šira pitanja koja prevazilaze Janka i Marka. Na primer: Direktor Jovine gimnazije kleči u dvorištu škole i moli se. Glumac podiže indeks na kraju predstave. Predsednik Republike tvrdi kako mnogo voli ptice. Dragan Vučićević kaže da ima prijatelje Rome. Maja nosi bedž „Studenti pobeđuju“, a Jovan majicu „Nema predaje“. Jasno, nećete naći čoveka koji će na sve ove primere gledati jednako (niti je to potrebno, svaki treba razmotriti zasebno), ali ih u jednoj ravni objedinjuje slanje poruke o tome kako želimo da budemo percipirani, i tek potom, možda, poruke o tome kakvi smo zaista.
Aktuelnu definiciju signaliziranja vrline lansirao je 2015. britanski novinar Džejms Bartolomju u svom tekstu za Spektejtor. Za razliku od „starih vremena“ u kojima si morao da učiniš nešto konkretno da bi iskazao vrlinu – piše on – sada „više niko ništa ne mora da uradi“. Dovoljan je simbolički čin. Direktor Jovine gimnazije ne mora rešava problem; kleknuće u dvorištu i moliti se pred učenicima i kolegama, pokazujući da je hrišćanin i da je strpljiv.
Na tragu te slike, u knjizi „Koža u igri“ Nasim Nikolas Taleb tvrdi kako i Sveto pismo osuđuje virtue signalling. U Jevanđelju po Mateju jasno stoji: „I kada se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po sinagogama i na raskršću ulica stoje i mole se da ih vide ljudi. (…) A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno“.
Jasno je da nije svako „signaliziranje vrline“ isprazno, da ljudi često rečima i simbolima uokviruju ono u šta zaista duboko veruju, čemu su posvećeni i zbog čega bi trpeli (ili bukvalno trpe) određene posledice. Zato bi bilo pravedno razmotriti četiri opcije. Šta biste rekli, koje su od njih češće?
Možete li se lako setiti primera iz sopstvenog okruženja koji bi pripadali donjim opcijama? Poznajete li roditelja koji kaže da bi „ubio za svoje dete“ (obećavajući nešto što mu niko i ne traži), ali bi mu bilo previše dosadno da sa njim uči biologiju? S druge strane, da li ste nekada bili optuženi za signaliziranje vrline iako ste rekli nešto u šta istinski verujete? Na Iksu se, recimo, ustalio odgovor „Neš je*at“ na tvitove koji su percipirani kao dodvoravanje, a jedan jutjuber parodirao je tezu da se „virtue signalling“ kod muškaraca svodi na pojačan rad testosterona i želje za seksom.
Stvari, svakako, nisu toliko jednostavne. Pogledajmo primer Dragana Vučićevića, koji je krajem maja osetio potrebu da kaže da voli Rome, da se druži s njima, kao i da među zaposlenima ima Rome. Uprkos maločas pomenutoj duhovitoj hipotezi, ne bismo rekli da je ovaj Vučićevićev izliv tolerancije motivisan željom za seksom (reč je svakako o beznadežnom slučaju). Kada vam neko saopšti „ja ne mrzim gejeve, imam čak i poznanike među njima“ ili „ja zapravo volim Rome, posebno romsku muziku“, to obično znači da su prethodno izjavili nešto diskriminatorno, pa sada pokušavaju da se peru. I zaista, u ovom tužnom slučaju, Vučićevićeva romofilija došla je nakon tvrdnje da „Romi blokaderi kradu bakar“ i da su zato vozovi stali.
Isto tako, da vam je neko bez ikakvog prethodnog konteksta pokazao snimak na kom predsednik saopštava kako je normalan čovek i „voli ptice“, vi naprosto znate da takva izjava nije pala s neba, doneta na krilima selica, već da joj je prethodila akcija SNS-a koja direktno ugrožava ptice.
Nemoguće je rasvetliti prave motive iza svakog signaliziranja vrline, pogotovo kad procenjujemo nekog koga ne poznajemo dobro. Ipak, ako smo na protestu okruženi neznancima koji se zalažu za izmene zakona o negovateljima i starateljima, ili za zaštitu ptica, ili za razrešenje agonije u Jovinoj gimnaziji, ili za čist vazduh – ima li smisla secirati motive svakog od tih ljudi ponaosob? Ima li smisla baviti se time da li je neko na protest došao samo da bi se slikao za Instagram stori?
Nil Levi sa Oksforda piše u svom radu da je signaliziranje vrline dobro samo po sebi, kao i da je korist od takvog čina veća od potencijalne štete. Novinar Nejtan Robinson kaže kako majica s političkom porukom svakako nije zamena za konkretno delovanje, ali da ne treba tek tako odbacivati značaj te majice. Socijalna psihologija nam pokazuje da spremnost ljudi na iskazivanje mišljenja u značajnoj meri zavisi od procene šta drugi ljudi misle o tom pitanju. „Čak i ako neko čini ispravan gest iz čisto sebičnih razloga, taj gest i dalje ima vrednost“, piše on, pa poručuje – „Daleko sam zabrinutiji za društva u kojima se vrlina ne signalizira od onih u kojima se to čini“.
Završimo tekst, možda i naivno, u optimističnom tonu. Bez obzira na to da li predsednik zaista voli ptice, nije loše da to izgovori naglas, jer će navesti (da, ovo je eufemizam) hiljade svojih simpatizera da makar mehanički ponavljaju kako i oni strašno vole ptice. To je zgodan preduslov da se možda dese i neki konkretni pomaci u njihovoj zaštiti.
Kada je reč o onima koji ptice dokazano vole, pomenimo Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, verovatno jedno od najboljih udruženja u našoj zemlji. Na njihov poziv, 359 ljudi doniralo je novac da se u Opštini Plandište otkupi i zaštiti samonikla šuma Slavujev lug, kako bi se sačuvalo stanište strogo zaštićenih vrsta ptica. Ako je među ovih 359 ljudi bilo pojedinaca koji su slikali svoje uplatnice za društvene mreže, pozivajući i druge da se priključe – da li je to bio virtue signalling? Who cares, učinjena je sjajna stvar. Srbija pobeđuje.
Stefan Janjić, FakeNews Tragač
