04.11.2026.Leta Gospodnjeg 2017, veliki novosadski mudrac Dragan Jove Torbica rekao je: „Nije život američki film“. Mnoge istine – neke očigledne, druge malo manje – sadržane su u toj naizgled banalnoj umotvorini. Da se stvarni život ne pridržava holivudskih zapleta jedna je od očitih. Ukoliko neko zna za kontraprimer neka nam javi, ali prema našem iskustvu, ljudi obično ne jure po aerodromima kako bi sprečili svoju srodnu dušu da se ukrca na avion, profesori ne drže savršeno formulisane monologe koji menjaju živote njihovih učenika, a detektivi ne nadgledaju osumnjičene kroz proreze na novinama.
Svesni smo i da mnoga filmska pravila ne važe u svetu koji nastanjujemo – da taksi neće naići tačno u onom trenutku kada nam je najpotrebniji, da spikerka neće saopštiti nama najvažnije informacije čim upalimo televizor i da se dovitljive replike nećemo dosetiti u jeku rasprave, već satima posle (pod tušem). Ali postoje i pojave sa kojima se većina nas susrela isključivo putem ekrana i koje smo usvojili bez mnogo preispitivanja, a zapravo se dešavaju samo na filmu. U ovom tekstu osvrnućemo se na tri takva primera.
Ako je verovati Holivudu, plaćeni ubica treba samo da stavi prigušivač na svoj pištolj i moći će da puca u po bela dana i usred javnog mesta bez da ga iko čuje, kao na primer Džon Vik kada se gađa sa svojim kolegom iz suparničkog tabora u njujorškom metrou.
Razni faktori utiču na to za koliko će neki prigušivač umanjiti buku iz vatrenog oružja, ali za naše potrebe kao prosečni nivo umanjenja uzećemo broj od 30 decibela (postoje studije koje mere i manje nivoe umanjenja, ali ovde ćemo se zadržati na ovom okruglom iznosu). To znači da poluautomatska puška sa prigušivačem proizvodi zvuk jačine 132 decibela, što je jednako zvuku čekića za razbijanje betona, dok prigušeni malokalibarski pištolj proizvodi zvuk jačine 116 decibela, što je glasnije od priličnog snažnog auto-ozvučenja.
Srećom po nas, živimo u 21. veku te nije potrebno da takva poređenja zamišljamo u glavi, nego su ona dokumentovana i dostupna na jedan klik, kao na primer u ovom videu. Štaviše, jedan jutjuber se dosetio pa je upravo ovu scenu iz Džon Vika montirao tako da je zvuk iz filma zamenio realističnim zvukom pucnjave (ne možemo garantovati za verodostojnost same montaže, više je pominjemo jer je ilustrativna za komparaciju). Prema tome, vatrena oružja jesu tiša sa prigušivačem nego bez njega, čak i značajno tiša, ali nikako nisu i nečujna. Ili kako je to fektčer Vašington posta upečatljivo sročio kada se bavio ovom temom: „Malo toga je tiho kod vatrenog oružja sa prigušivačem, sem ako neko misli da je i pneumatski čekić tih“.
Radi se o ustaljenoj sceni iz vesterna. Jednog lika ujede zmija, drugi lik, najčešće njegov ili njen saborac, ne časi časa već se odmah spušta na kolena i kreće da isisava otrov iz rane, kao recimo u filmu Čovek zvani hrabrost. Ali ako je takvom čoveku ime hrabrost, naziv za takav potez je ludost, budući da isisavanje otrova iz rane jednostavno ne pomaže kod ujeda zmije.
Američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti izričito savetuje protiv takvog tretmana. Jedan podkast Svetske zdravstvene organizacije osvrnuo se na upravo ovaj filmski scenario i jasno poručio da takva metoda lečenja nije delotvorna. Isti zaključak nalazimo i u postojećim naučnim istraživanjima koja su se bavila oblicima prve pomoći kod ujeda zmija (1, 2, 3). Štaviše, isisavanje otrova može se ispostaviti i kao kontraproduktivno, budući da postoji (doduše mala) mogućnost prenosa tokom samog čina, ukoliko osoba koja isisava otrov ima povredu u usnoj duplji.
Jedan australijski istraživač ujeda zmija slikovito je objasnio zašto isisavanje nije delotvorno sredstvo prve pomoći. Naime, krvi je potrebno oko 45-60 sekundi da procirkuliše kroz telo, što znači da kada otrov uđe u krvotok, nikakvo isisavanje iz rane, koje neizbežno nastupa makar nekoliko sekundi nakon ujeda, neće pomoći. „Zamislite da pokušavate da povratite boju iz kante koju ste upravo prosuli u potok. Čak i da odmah ubacite kantu u vodu da biste pokupili boju, ona će već otići predaleko niz potok da bi se mogla povratiti“.
Umesto toga, ukoliko se ikada nađete u takvoj situaciji, dva najbolja poteza koja možete da napravite jesu imobilizacija pacijenta i odlazak u bolnicu. Dobro uputstvo za prvi korak, sa slikama, nalazi se na ovom linku. Ujedenu ruku ili nogu potrebno je zaviti od noktiju ka gore, koliko god je moguće, zatim fiksirati udlagu (daščicu za imobilizaciju) celom dužinom (ili koliko god je moguće), a povređenu osobu držati maksimalno nepokretnom. Na taj način protok otrova kroz telo se usporava i pacijentu se kupuje vreme dok ne stigne do najbliže bolnice.
Još jedna tipična filmska scena u kojoj je neko životno ugrožen je ona u kojoj neko upada u živi pesak. U naletu panike, ta osoba počinje da se koprca tražeći izlaz, ali što se više migolji, to sve dublje i dublje tone. Ako je u pratnji saputnika, oni pokušavaju da ga izvuku, najčešće uz pomoć nekakvog užeta, ali često ni to ne pomaže, već nesrećnik jednostavno iščezava pod peskom, kao na primer u Lorensu od Arabije. Na svu sreću, tako nešto može da se desi samo na filmu.
Živi pesak je u stvari samo običan pesak koji je toliko zasićen vodom da je trenje između čestica peska umanjeno do te mere da one više ne mogu da nose nikakvo opterećenje. Kao što možete pretpostaviti, javlja se tamo gde ima dosta vode (najčešće u blizini ušća velikih reka), zbog čega je navedena scena iz Lorensa, sa živim peskom usred pustinje, od starta bila nerealistična.
Njena druga velika nelogičnost je sam ishod scene. Gustina živog peska veća je od gustine ljudskog tela, zbog čega nije moguće da živi pesak proguta čoveka koji je u njega upao. Najviše koliko čovek može da potone je otprilike do struka, jer će vazduh u plućima održavati gornji deo tela iznad površine.
To naravno ne znači da je živi pesak bezopasan, niti da je iz njega lako izaći. Pravu pretnju često ne predstavlja sam pesak, već sekundarni rizici. Recimo, ako je osoba zaglavljena u obalnom području u vreme nadolazeće plime, preti joj opasnost od davljenja. U takvom, ali i bilo kom drugom scenariju zaglavljivanja, najbolje je što pre potražiti profesionalnu pomoć (obalska straža, vatrogasci). U međuvremenu, ako je neko uz vas, nemojte mu tražiti da vas izvlači jer je izglednije da će i sam upasti unutra nego da će uspeti da vas izvuče, budući da je sila neophodna za tako nešto izuzetno velika. Umesto toga, ostanite mirni, izbegavajte nagle pokrete, zadržite ruke iznad peska i pokušajte da rasporedite težinu na što veću površinu tako što ćete gornji deo tela polako nagnuti unazad u ležeći položaj. Nakon toga, polako pomerajte noge napred-nazad ili levo-desno. Time ćete stvoriti prostor između nogu i živog peska kroz koji će poteći voda koja će olabaviti stisak peska.
Predrag Mijatović, FakeNews Tragač
