Iako je zaista reč o žešćoj manipulaciji vagine, odustanite odmah od onog konteksta koji su nametnuli Atomci
. Dok se osoba u vidu vagine (a kako drugačije?!) u pesmi isprazno zabavlja i komanduje, u stvarnosti će onaipak biti ta koja trpi psihičko, fizičko ili seksualno nasilje. Kada nije žrtva, onda je „samo“ hiperseksualizovana ili biće „lakog“ morala. Kako to znam?! Osluškujem, čitam, a ponekad, prosto postojim.
Komisija za žalbe Saveta za štampu presudila je 30. januara po prijavama koje su podnele građanke
da su mediji putem više od 30 tekstova ugrozili privatnost i dostojanstvo otete devojčice iz Niša. Devojčica je srećom spasena ali posledice otmice višestruko osuđivanog silovatelja, a potom svakodnevnog medijskog linča u tabloidima Alo, Srpski telegraf, Informer i Kurir, nisu sagledive.
Taman kad sam pomislila da su konačno institucije pokazale znake života, jer su povodom ovog slučaja reagovali u Ministarstvu kulture i informisanja, a i Poverenik za zaštitu podataka ličnosti pokrenuo je postupak u Višem javnom tužilaštvu u Nišu, shvatim da grešim. Kako bi se očuvao trend opšte relativizacije istine i normalizacije svega nenormalnog, Ministarstvo je prekorilo i nedeljnik Vreme jer u tekstu koji kritički analizira slučaj medijskog linča i kršenja svake etike, takođe delimično prikazuju sporne naslovnice.
Tako je ponovo poslata poruka „sve ste iste“, i vi što godinama pišete zaklete na vernost Kodeksu novinara Srbije, i vi, lešinari ljudski, koje neko oslovljava pogrešno sa tim „novinarke“. U centru igre moralnog i nemoralnog, Ministarstva i novinarki, nalazi se devojčica, suočena sa prljavim svetom odraslih.
Jesmo li postale osetljivije na vređanje, koje vrišti iz Skupštine, sa interneta, iz gužve u saobraćaju ili iz tamo nekog reda u koji smo zapale? Da li vam celo biće prodrma vest o prebijanju, silovanju, o fantomkama, o kasapljenju, bejzbol palicama, povredama peglom, kukastim krstovima i smrti? Mene, prirodno, razbije svaka nova o rodno zasnovanom, ali ni na druge oblike nasilja nisam postala imuna. Nistam postala imuna, nisam li?!
Nikada toliko informacija, a manje informisanosti, više razotkrivanja istine a manje činjenja. Čujem često, i to od ljudi koje iz mnogo razloga poštujem, kako ne znaju kojem mediju mogu da veruju. Ne krivim ih, medijska i politička pismenost se tek sporadično izučavaju.
Dve hiljade trista pedeset i sedam registrovanih medija u Srbiji, a možda isto toliko neregistrovanih glasila koja služe za jednokratnu ili višekratnu upotrebu laganja sa predumišljajem. Koliko u njima ima „čuvara kapije“, to je ono što treba da nas interesuje jer nije važno da pobrojimo listove, portale, radio i tv stanice, već da zbrojimo ljude, i to one koji su zaista sposobni da selektuju informacije, da ličnu korist zanemare u odnosu na javni interes, da postave pitanje umesto vas i da dobiju odgovore kojima možete da verujete.
To sa „čuvarima kapije“ dakle neće biti lak posao, jer u to ko su novinari (i to bez navodnika) uvid nemamo, a još bih se više plašila neke naprasne selekcije i formiranja „stručne“ komisije koja bi odlučivala o tome ko je vredan takvog zvanja. Ostaje nam onda sopstveni njuh, potkrepljen neformalnim obrazovanjem i staro verovanje u poznata i neukaljana novinarska imena, danas uglavnom koncentrisana u dva-tri nedeljnika, jedan dnevni list, i nešto malo redakcija elektronskih medija.
Ne znamo kome da verujemo ali umemo lako da poverujemo. To verovanje daleko doseže, sve do ideje da su nasilje u porodici izmislile feministkinje, da nam borba za rodnu ravnopravnost ništa dobro nije donela te nam je sada bespotrebna, da je i ženama i muškarcima sasvim dovoljna ona uobičajena i bogom dana podela poslova i mišljenja. A u svemu tome, da nam se fino održe nasleđenja uverenja, pomažu mnogobrojni mediji, mahom baš ti pomenuti neregistrovani portali.
Ej, feministkinjama hvala što se ne šminkamo ako ne želimo, iako svi časopisi „za žene“ tvrde suprotno, feministkinjama hvala što štikle ne moramo a možemo da nosimo, što glasamo, idemo u školu i studiramo, bavimo se sportom i od toga zarađujemo, idemo u vojsku ako želimo, hvala im na toj trenerci što sam obukla do radnje ili do grada, što platu donesem kući i sama odlučim šta ću sa tim novcem, što uopšte radim, što nam je dozvoljeno da kupimo kuću na svoje ime, što čitamo knjige koje same izaberemo, što možemo da se udamo a ne moramo, da se razvedemo, da same biramo da li ćemo i kada roditi, gde ćemo i kako dojiti.
Ne verujte pojedinkama, listovima, portalima, stanicama koje tvrde suprotno. Feminizam je oduvek a i dalje neophodan. Feminizam podrazumeva borbu za rodnu ravnopravnost, i ne, on nije borba za prevlast žena i ne učitavajte mu mržnju prema muškarcima. Svaki zdrav, nezavisan muškarac koji želi pravi partnerski odnos sa osobom ženskog roda, bila to majka, sestra, devojka, i sam će biti feminista. Ne plašite se te teške reči, usvojte je i živite po njenim načelima bez straha od novog nasilja.
„Pozdrav iz Srbije, zemlje u kojoj svakih deset dana jednu ženu ubije partner, zemlje u kojoj nasilnici prema ženama šetaju slobodno“ − sećate li se jedne od mnogobrojnih kampanja Ženskog autonomnog centra? Surova brojka, takva i realnost. Evo vam jedan brzinski savet, ako vas zanima tema porodičnog i partnerskog nasilja, adresa za sva pitanja je AŽC ili neka druga ženska nevladina organizacija, a imaju i besplatnu telefonsku liniju ako vam zatreba pomoć. Onih koji tvrde suprotno, klonite se. Klonite se prokletih neproverenih portala, sadržaja bez „čuvara kapija“, ženomrzaca, ali i mrzitelja feministkinja jer ko mrzi borkinju za jednakost, mrzi ravnopravnost samu po sebi.
Koji je onda recept za selekciju medijskih sadržaja? Kada bih vam rekla „ako je medij popularan – već je sumnjiv“, pogrešila bih. S druge strane, ako je na margini, ne mora nužno istinom da se bavi. Mnogo lakše od traženja sheme nažalost je pobrojavanje pojedinki i medija koji čestito rade, ali duša će me boleti ako samo nekog izostavim. Ipak, iskoristiću priliku da odam priznanje sjajnim borkinjama za novinarska ali i ženska prava, Tamari Skrozzi, Jovani Gligorijević, Oliveri MIloš Todorović, Tamari Srijemac, Ivi Parađanin, kao i svim drugim hrabrim, dostojanstvenim i čestitim ženama, pogotovo saborkinjama iz grupe „Novinarke protiv nasilja nad ženama“, od kojih sam mnogo naučila, hvala vam.
Za FakeNews Tragač
Milica Kravić Aksamit