Postoje li zabranjene zone letenja na Antarktiku?

Statistički posmatrano, daleko je veća verovatnoća da izgubite život u automobilskoj nesreći nego prilikom leta avionom. Iako je avion, gledano spram odnosa broja putnika i broja poginulih, možda i najbezbednije prevozno sredstvo, da li biste se usudili da svojevoljno letite iznad područja koje karakterišu nepredvidivi meteorološki uslovi i izuzetno slaba vidljivost usled intenzivnih snežnih padavina? Odgovor na ovo pitanje je, vrlo verovatno – „ne”. To, međutim, ne podrazumeva nužno da vam je zabranjeno da to učinite.

„Takva užasna patnja ne može se izmeriti: ludilo ili smrt možda bi nam pružili olakšanje. Ali ovo znam: mi smo na ovom putovanju već počeli razmišljati o smrti kao o prijatelju.” Tako je u svojim memoarima Najgore putovanje na svetu istraživač Apsli Čeri Garard početkom 20. veka slikovito opisao ekspediciju na Antarktik. Možda baš ovakav živopisan prikaz iz prve ruke bolje ilustruje koliko je putovanje na Antarktik rizično, zamorno i skupo.

Tragač je sredinom 2022. godine već proveravao najčuvenije mitove o Antarktiku, a tom prilikom smo kontaktirali i sa Norveškim polarnim institutom (NPI). Prema rečima tamošnjih stručnjaka, „na Antarktiku ne postoje zone zabrane letenja” ali „sve letove na ovom kontinentu moraju odobriti nadležni državni organi, koji mogu postaviti ograničenja letnih aktivnosti prema potrebi”. Stručnjaci iz NPI ukazali su nam i na postojanje tzv. „posebno zaštićenih područja”. Za ulazak u ova područja potrebna je posebna dozvola, a u pitanju su Antarktička posebno zaštićena područja (ASPA) i Antarktička posebno upravljana područja (ASMA).

Sekretarijat Antarktičkog sporazuma na svom zvaničnom veb-sajtu obrazložio je kako određeno područje ovog kontinenta može biti označeno kao ASPA radi „zaštite izuzetnih ekoloških, naučnih, istorijskih, estetskih vrednosti ili vrednosti divljine, bilo koje kombinacije tih vrednosti, ili tekućih ili planiranih naučnih istraživanja”. Sa druge strane, oblasti u kojima se sprovode određene aktivnosti ili bi se mogle sprovoditi u budućnosti mogu biti označene kao ASMA, kako bi se „pomoglo u planiranju i koordinaciji aktivnosti i izbegli mogući sukobi”.

U zvaničnom dokumentu Sekretarijata istaknuto je da je „zabranjeno ulaziti u ASPA zonu bez dozvole”. Ta dozvola se potražuje od odgovarajućih autoriteta koje su odredile potpisnice Antarktičkog sporazuma. U ASMA područja je moguće ulaziti bez dozvola, ali mogu postojati i ASPA područja za koja je dozvola neophodna.

Za one koji nisu čuli za ovaj sporazum, u pitanju je Antarktička povelja koja je stupila na snagu još 1961. godine, a koja nastoji da demilitarizuje ovaj kontinent i uspostavi ga kao zonu bez nuklearnih testova i odlaganja radioaktivnog otpada, kao i da promoviše međunarodnu naučnu saradnju.

Iako ne postoje „zabranjene zone letenja“, posebne smernice za avio-saobraćaj iznad Antarktika – postoje. One se odnose na područja na kojima (ili iznad kojih) se nalazi posebna koncentracija pojedinih vrsta ptica. Dostupan je i zaseban dokument u kome su istaknute i minimalne preporučene razdaljine koje treba da postoje između aviona i konkretnih oblasti, naseljenih određenim vrstama ptica. Na primer, pingvine, albatrose i druge kolonije ptica ne bi trebalo preletati na visini manjoj od 600 metara iznad zemlje, osim kada je to neophodno u naučne svrhe.

Osim slabe vidljivosti, nedostatak infrastrukture na kontinentu jeste još jedan razlog zbog kojeg letovi retko idu ka Antarktiku. Važno je ukazati i na moguće probleme u komunikaciji između posade aviona i kontrole leta, s obzirom na nezahvalne vremenske uslove. Zbog toga, danas avioni iznad Antarktika lete uglavnom u istraživačke i vojne svrhe, te usled akcija spasavanja, iako ima i turističkih letova.

Teodora Koledin, FakeNews Tragač