Da li je Marija Antoaneta rekla „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače”?

„Proživela bi svoje dane u opskurnosti – kao bezbroj Mari Adelaida, Katarina Ana i Ana Marija,  poznatih samo genealozima – da je njena majka, carica Marija Terezija od Austrije, nije udala za budućeg kralja Francuske u kritičnom trenutku francuske istorije”, navodi istoričarka Nensi Barker u svom radu o Mariji Antoaneti i Francuskoj revoluciji. Kraljici se pripisuje čuvena rečenica „Ako narod nema da jede hleba, pa neka jede kolače”, a Baker tvrdi da tu izjavu nijedan ugledni biograf nije uspeo da argumentovano pripiše Antoaneti.

Dva su razloga, smatra Berker, zašto je Marija Antoaneta postala ozloglašena za vreme Francuske revolucije: bila je strankinja i žena, tj. Austrijanka u Francuskoj. Takva pozicija olakšala je stvaranje i širenje raznih tračeva o njoj. Kada je kao tinejdžerka došla u Francusku, dočekana je s velikim pohvalama, naročito upućenim njenoj mladosti, eleganciji i lepoti. Međutim, kako je zemlja tokom godina sve više tonula u ekonomsku i političku krizu, Marija je postajala laka i pogodna meta za izlivanje besa i frustracija, u štampi i na ulicama. „Simbolizovala je, između ostalog, raskošnost i korumpiranost umirućeg režima”, navodi Berger.

Iako su o njoj za života objavljivanje razne glasine, među svim tim zapisima nije moguće pronaći bilo kakav trag da je izrekla famozne reči po kojima je danas, i 200 godina kasnije, toliko poznata.

Najstariji identifikovani pomen rečenice „neka jedu kolače” kao Antoanetine izjave nastao je tek nekih 50 godina nakon njenog pogubljenja, piše enciklopedija Britanika, dodajući da je u pitanju izdanje časopisa „Les Guepes” iz 1843. godine. Tu je francuski pisac Žan-Batist Alfons Kar izvestio da je pronašao reči „neka jedu kolače” u „knjizi iz 1760. godine”, te tako dokazuje da su ove glasine o Mariji Antoaneti lažne. Dakle, prvi pisani trag kojim raspolažemo u vezi sa ovom dilemom zapravo ukazuje na to da kraljica nije izgovorila čuvenu rečenicu.

Kako navodi Britanika, francuski filozof Žan-Žak Ruso je u svojoj biografiji (napisanoj 1767) pripisao navedene reči neimenovanoj princezi, ali to nije mogla biti Marija Antoaneta, jer je ona tada imala tek deset godina i nije živela u Francuskoj.

Rad „Marija-Antoaneta i njena poznata izreka: tri nivoa komunikacije, tri modela optužbi i dva problematična veka” potvrđuje da je u Rusoovo vreme u Francuskoj kružila anegdota s navedenim rečima. „U predrevolucionarnoj Francuskoj, periodu obeleženom opštim osiromašenjem stanovništva i glađu, s kasnijim nemirima zbog hleba, ova izreka, koja je potom stavljena u usta Marije Antoanete, pripisivana je raznim drugim plemenitim damama”. Među njih se ubrajaju gospođa Viktorija, ćerka kralja Luja XV, Marija Terezija od Austrije, supruga Luja XV, pa i ugledna kurtizana, ljubavnica kralja Luja XV – madam du Bari ili Madam Pompadur.

U navedenom radu se pominje da su varijacije ove izreke postojale i u drugim zemljama i na drugim jezicima, dosta pre Marije Antoanete. U Nemačkoj, Letoniji i Kini zabeležene su slične priče o nekoj privilegovanoj osobi koja – kada sazna da narod gladuje – preporučuje tom istom narodu neku skupu hranu kao zamenu. „Jednom, kada je car Hui od Džina večerao na carskom banketu i jeo meso, carski izaslanik s Istoka saopštio mu je da je u njegovom kraju glad i da je mnogo gladnih ljudi umrlo. Car je rekao: ’Ako ovi izgladneli ljudi nemaju žitarice, trebalo bi da jedu ovo meso’”, navodi se primer jedne takve priče.

U pomenutom radu pobrajaju se i mnogo gore varijante ove izreke: gladnom narodu je u nekim slučajevima poručeno da jede slamu, pa čak i „govna“. Tu je i priča o Fulonu, francuskom ministru finansija u vreme Francuske revolucije, kome su se pripisane reči: „ako su gladni neka pasu travu”. Kada je on 1789. godine masakriran, zajedno sa svojim sinom, odsečena mu je glava, koja je potom sa slamom u ustima proneta na koplju kroz narod. U zbirci nemačkih poslovica postoje slični primeri: „neki jedu tortu jer je hleb preskup”, „jedi kolač kad nema hleba”, „bolja je bajata torta nego da uopšte nema hleba”, i tako dalje.

Dakle, izreka „neka jedu kolače” i njene varijacije imaju dugu i široku istoriju, koja prevazilazi i francuski jezik i doba Francuske revolucije, a što je značajnije i samu kraljicu Mariju Antoanetu, za koju je pogrešno vezana. Nezavisno od čuvene izreke, možemo postaviti i pitanje da li je kraljica zaista imala tako okrutan stav prema narodu. Prema rečima profesorke francuskog jezika Katrione Set, Marija Antonaeta u pismu majci opisuje simpatije prema običnom narodu i saosećanje s njegovom patnjom, što je suprotno mitu o nezainteresovanoj, obesnoj kraljici: „Što se tiče počasti, dobili smo sve što smo mogli zamisliti; ali one, iako veoma dobre, nisu bile ono što me je najviše dirnulo. Ono što je zaista uticalo na mene bila je nežnost i ozbiljnost siromašnih ljudi, koji su, uprkos porezima kojima su pretrpani, bili oduševljeni kada su nas videli.”

Navedimo još i ovo: U našem prevodu se kao alternativa hlebu nude kolači („Neka jedu kolače“), u engleskom torta („Let them eat cake“), a u francuskom brioš („Qu’ils mangent de la brioche”). Brioš je luksuznija verzija hleba i pravi se s jajima i puterom.

Marija Zemunović, FakeNews Tragač