18.03.2024.Na portalu Nedeljnika objavljen izvod iz knjige o Isidori Sekulić, u kojem se analizira kritički odnos Jovana Skerlića prema radu ove naše književnice. U članku se navodi kako su Skerlićeve uvrede na račun „Pisama iz Norveške“ autorku duboko povredile, dok profesor i pisac Jovan Vava Hristić ističe da „teško da je o ikome napisano nešto strašnije i dvosmislenije”. Takav stav o uticaju Jovana Skerlića na prijem književnog rada Isidore Sekulić nije usamljen, pa se u tekstu portala Media.rs u sličnom maniru navodi da je „kao velikom nacionalisti, Skerliću smetao njen internacionalistički duh”. Povodom „Pisama iz Norveške“, portal Danas piše kako je „Jovan Skerlić napao (Isidoru Sekulić) ne shvatajući kako u vremenu tolikih nacionalnih zadataka, posle nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku.”
Jovan Skerlić, međutim, nikada nije objavio bilo kakvu kritiku „Pisama iz Norveške“.
Priroda odnosa Skerlić – Sekulić kompleksnija je od sižea koji nam mediji nude. Pre štampanja zbirke „Saputnici“, neke od priča su, pojedinačno, već izlazile u Službenom glasniku, pod uredništvom Jovana Skerlića. Pišući o „Saputnicima“, Skerlić, uprkos tome što ne nazire u njenoj prozi modernističke naznake, hvali autorkin „besprekorni beogradski stil”, nazivajući je „čistom intelektualkom”, ujedno navodeći manjkavosti dela kao što su „gomilanje usiljenih reči i preterane figure radi stilskog efekta”. Isidorina knjiga izlazi u vreme Balkanskih ratova, pa Skerlić napominje kako je knjigu čitao u vozu, „u atmosferi krvi i smrti”, što je možda uticalo na njegovo nepovoljno mišljenje. Ništa nije odavalo utisak Isidorine uvređenosti: ona mu je čak napisala nekrolog, a jedan od svojih tekstova, objavljenih nedugo nakon Skerlićeve smrti, završila je sa „Skerliću, naš Skerliću, neumrla, mlada, divna, snažna Naša Misli, ave!”
U svom delu „Proza duše“, prof. dr Jasmina Ahmetagić navodi kako su prošle tri i po decenije od smrti Jovana Skerlića do spornog predgovora drugom izdanju „Pisama iz Norveške“, u kojem autorka piše da je Skerlić „bio čovek odveć ličan i da se to napokon sme reći“. Kako Ahmetagić navodi, Isidora se, „prevodeći poetička neslaganja na politička“, osvrće na navodnu Skerlićevu kritiku „Pisama iz Norveške“, o kojima on, pak, nije napisao nijednu reč. Kulminacija odnosa Skerlić – Sekulić biće okarakterisana Isidorinim uverenjem da je Skerlić odgovoran za loš prijem njenog putopisa: „Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči, ′ima maglu u glavi, maglu u izrazu′“. Prema Isidorinim shvatanjima, „Pisma iz Norveške“ bačena su na zgarište istorije polovinom rečenice u kojoj Skerlić njen putopis nije ni pomenuo. Ahmetagić ističe da se Skerlićeva aluzija na naše skandinavstvujušče zapravo nalazi u tekstu povodom prve zbirke pesama Milutina Bojića: „Kako je ovaj južnjak vrele krvi daleko od naših ′skandinavstvujuščih′, kojima je led u srcu, magla u glavi, a mrtva fraza na usnama.”
Iako ne možemo pouzdano znati šta je Skerliću bilo na umu dok je pisao tekst o Bojićevoj zbirci, ostaje pitanje zašto je Isidora Sekulić ovde prepoznala svoja „Pisma iz Norveške“, budući da interesovanje za Skandinaviju nije bilo retko u prvoj i drugoj deceniji XX veka, pa se tako skandinavska književnost prevodila u mnogim domaćim časopisima (poput Bosanske vile, Zore, Srpske riječi itd.). Nije jasno ni zbog čega je, kako u emisiji Oko magazin ističe prof. dr Aleksandar Jerkov, Sekulić referisala, povodom svojih knjiga, na određene Skerlićeve rečenice koje u njegovim tekstovima ne postoje.
Verujući Isidori na reč, „ponavlja se stav da je Skerlićeva kritika Pisama iz Norveške bila negativna (istoričarka Slobodanka Peković), čak se pominje i ’Skerlićev prikaz’ ove knjige (Milan Radulović)“, ističe dr Ahmetagić.
Miloš Lazarević, FakeNews Tragač
